Smehom protiv straha u Belorusiji

Međutim, međunarodni posmatrači su samo prve izbore na kojima je trijumfovao ocenili kao slobodne i poštene, dok su za sve ostale imali brojne primedbe, što je u delu zapadne javnosti rezultiralo time da je proglašen „poslednjim evropskim diktatorom“. Pod njegovom autoritarnom vladavinom, tvrde ovi izvori, često su gušeni slobodni medije, nevladine organizacije i opozicione stranke i pokreti.

I dok je Lukašenko u proteklih 27 godina uspešno izlazio na kraj sa ozbiljnim političkim protivnicima, izgleda da mu mnogo više problema zadaju oni neozbiljni – spremni da njega i način njegove vladavine ismevaju i da se protiv takvog upravljanja državom bore šalom, vicem, anegdotom, aforizmom, parolom na transparentu, grafitom na zidu, memom na Fejsbuku, objavom na Tviteru…

Evo nekih škakljivih narodnih mudrosti: „- Čuo sam da je Lukašenko obećao da se više neće kandidovati za predsednika? – To znači da u Belorusiji više neće biti predsedničkih izbora.“; „Aleksandar Lukašenko je rekao da mu je dosadilo da bude predsednik. Krunisanje je zakazano za četvrtak“.

Belorusi su, mentalitetski, duhovit narod, spreman i da se samokritički osvrne na svoju stvarnost o čemu svedoče šale: „- Belorusija je neobična zemlja. – Zašto? – A gde ste videli državu koja nosi ime traktora?“; „Lukašenko je otac Belorusima. A roditelje, kao što znate, ne možemo da biramo“; „U Belorusiji je napravljen kompas koji više ne pokazuje na zapad. Nema potrebe“.

Jevgenij Križanovski, direktor Minskog teatra za humor i satiru „Hristofer“ smatra da u Belorusiji, kao nekada pod sovjetskom vlašću, satiričari govore u pola glasa, ali je siguran je da će se bez satire društvo pretvoriti u močvaru. „Satira je potrebna ne samo na izborima, mi uzburkamo močvaru, bacamo kamenje da bar nešto bude sveže“, poručuje on i navodi njemu omiljeni vic: „- Po čemu se Pesma Evrovizije razlikuje od beloruskih izbora? – Na Evroviziji, dva meseca pre početka, rezultat je nepoznat, a u Belorusiji, dva meseca pre izbora, rezultat je poznat“.

Italijanski pisac Umberto Eko rekao je da „smeh privremeno otklanja strah“, što se belodano potvrdilo i na primeru Belorusije. U ovoj zemlji su 9. avgusta prošle godine održani predsednički izbori na kojima je, prema podacima Centralne izborne komisije, Lukašenko osvojio preko osamdeset odsto glasova, a Svetlana Tihanovska samo oko deset odsto. Posle zatvaranja biračkih mesta u mnogim beloruskim gradovima počeli su masovni neodobreni protesti.

Demonstranti su u centru Minska postavili barikade, a policija je ispaljivala suzavac, vodene topove i šok-bombe. Na to su oni koji protestuju odgovarali smišljanjem kozerija i šala koje su na neobičan, ali svima razumljiv, kritički i duhovit način opisivale postupke režima i njegovog prvog čoveka: „U Belorusiji, posle izbora, umesto prebrojavanja glasova, broje se rebra.“; „Izbori u Belorusiji pokazali su da je Lukašenku ostalo još samo nekoliko decenija da vlada“; „Tokom svog inauguracionog govora, novi predsednik Belorusije pohvalio je zasluge svog prethodnika“.

„Najbučnija propaganda, uobičajene fraze i parole, najrafiniranija laž – uz pravi vic sve postaje smešno, a to je najgore što se političaru može dogoditi“, uočio je nemački komičar Verner Fink i dodao da je totalitarni vladar „samo protiv viceva bespomoćan“. Neki od tih viceva nastali na protestima zvuče ovako: „- A šta demonstranti žele u Belorusiji? – Oni žele poštene izbore. – Postali su baš drski.“; „Demonstracije ispred predsedničke palate: – Lukašenko, izlazi! Lukašenko izađe. – Lukašenko, odlazi! – poručuje masa“.

Pošto su policija i tajne službe oštro reagovali prema demonstrantima, nastala je invektiva: „KGB Belorusije izveštava da trideset odsto učesnika nedavnih protesta ima problema sa zakonom u prošlosti, a sto odsto i u budućnosti“.

Protestima su prethodili kampanja i izbori koji su viđeni očima duhovitih Belorusa izgledali ovako: „Lukašenko je potpisao dekret prema kojem kandidat za predsednika mora imati najmanje dvadeset godina iskustva kao predsednik države“; „Pre predsedničkih izbora Lukašenko je obećao da će ukinuti cenzuru u štampi. Posle ponovnog izbora, prvom uredbom ukinuo je cenzuru.

Drugom je ukinuo štampu.“; „Glasački listić za predsedničke izbore u Belorusiji: „ZA predsednika Aleksandra Lukašenka, PROTIV svih ostalih kandidata.“; „U Belorusiji je razvijen novi sistem glasanja – preko Interneta. Ko glasa za Lukašenka, odlazi na predsedničku veb stranicu. Ko je protiv – na veb stranicu KGB. Tamo mu objašnjavaju kako da pristupi predsednikovoj veb stranici.“

Čitava lavina usmenih satiričnih formi nastala je pošto su beloruske vlasti naredile Rajanerovom avionu na letu iz Grčke u Litvaniju da prinudno sleti u Minsk, kako bi uhapsile jednog od putnika – opozicionog blogera i aktivistu Romana Protaševiča: „Jedan Nemac piše: Dragi gospodine Lukašenko! Moja tašta je dugo i neprestano kritikovala vašu zemlju i veruje da Belorusija ima nedemokratski, autoritarni i kanibalistički režim. Leti letom LI3157 iz Brisela za Moskvu 1. juna. Pozdravljam Vas, Hans“.

Pošto je zbog hapšenje Protaševiča, Evropska unija uvela embargo na sve avionske letove prema Belorusiji, moglo se čuti: „Sada u Belorusiji nisu samo ulice čiste, već je i nebo čisto“. A u vezi s tom situacijom, prepričava se i ova tužno-smešna storija: „Nacionalni aerodrom Minsk-2. Obaveštenje na vratima: ‘Dragi putnici, ljubazno vas molimo – ko poslednji napusti Belorusiju, neka ugasi svetlo’…“

Međutim, i posle najduže noći pojavi se svetlo. Šekspir je, uostalom, mudro napisao: „Neka bude svetlost kada je duša u mraku!“

Autor je satiričar i prevodilac