Smena vlasti bez Solidarnosti

U demokratski uređenim državama čovek služi instituciji koja mu je poverena, a svoje sposobnosti i lični integritet stavlja u njenu službu. U totalitarnim državama institucija služi čoveku, ona je ljuštura koja mora biti ispunjena sadržajem političke, ekonomske ili vojne moći onoga koji tu funkciju pokriva.

Jasna podela vlasti i strogo definisana hijerarhija čine armaturu jednog sistema i to nije posledica samo političke raspodele moći, već kultura odgovornosti koja krasi savremena društva. Položaj obavezuje, moć podrazumeva odgovornost.

Mirni prenos vlasti u Srbiji je incident. Koliko neverovatno danas izgleda slika rukovanja Živkovića i Koštunice iz 2004. godine? A tek ležerna atmosfera u Predsedništvu kada je Tadić praznio svoje fioke i predao kabinet Nikoliću? Ko nas je i kako vratio par decenija unazad?

Ne prestaje rasprava u opozicionom bloku na koji način srušiti Vučićev autoritarni režim. Što rasprava duže traje prosečni punoletni građanin Srbije stiče utisak da opozicioni lideri ili ne umeju ili ne žele da se vlast uopšte promeni. Utisak je da niko od njih nije dorastao funkciji za koju se kandiduje.

Predlog o tehničkoj vladi, provizornim kontrolnim telima, koaliciji čiji će jedini zadatak biti da organizuje poštene izbore neubedljiv je i licemeran.

Diletantski izgledaju izjave pojedinaca da pregovori u Beogradu treba da budu repriza onih iz Gdanjska. Ne samo da je Solidarnost tada imala deset miliona članova ili četvrtinu poljske populacije, već je to vreme pada Brežnjeve doktrine ograničenog suvereniteta i kolapsa sovjetske imperije. Na Balkanu ruka neokolonizatora još uvek je čvrsta i ni na vidiku nije nova geopolitička podela karata koja bi repozicionirala zvanični Beograd.

Uporno se zaboravlja na istorijski potvrđeno pravilo – totalitarni režimi govore i razumeju samo jezik sile. Centar te sile može da bude u ili van zemlje.

Na čelu Srbije strancima je potreban čovek koji je sposoban da donese bolne odluke sa dalekosežnim posledicama, neko ko će imati potpunu medijsku, finansijsku i političku kontrolu nad celokupnim srpskim nacionalnim prostorom kako bi se došlo do održivog i prihvatljivog rešenja za Kosovo.

Ko bi iz opozicije mogao da ubedi Srbe sa Severa da rasformiraju lokalne institucije i prihvate Briselski sporazum? Ko bi mogao da primora Srba sa Kosova da postanu deo Haradinajeve vlade? Ko može da drži Srbe, sa obe strane Kopaonika, mirne i poslušne dok se u Prištini formira vojska, hapse povratnici i ponižavaju državni funkcioneri?

Ima li opozicija jasan i nedvosmislen stav u vezi Kosmeta? Nema. Ubeđuju nas da će se do tog stava doći posle „poštenih i slobodnih izbora“? Da se ne lažemo – postoje dve opcije. Ili ćete nastaviti Vučićevim putem kompromisa, samo sa većim koncesijama za Srbe, ili ćete izabrati put „zamrznutog“ konflikta čiju temperaturu nećete moći da kontrolišete.

Ne postoji treći put. Nikada ga nije ni bilo. Postoje samo puteljci koji se odvajaju od ove dve već unapred zacrtane trase, ali koji opet vode ka istoj destinaciji.

I zašto bi bilo ko spolja uložio jedan dolar na opoziciju koja nema jasan plan o najvažnijem problemu, niti bi imala moć da svoje odluke sprovede u delo? Jer i opozicija će se dolaskom na vlast prirodno podeliti u dva bloka. Jedan koji je za put u EU, a to nužno podrazumeva nastavak pregovora sa Prištinom i potpisivanje istorijskog sporazuma u konačnici, i drugi koji bi zagovarao političku neutralnost i saradnju sa „suverenističkom Evropom“, što je eufemizam za pretvaranje Srbije u balkansku Belorusiju.

Ako bi pobedili prvi, oni bi bili samo bleda i nemoćna verzija Vučića, koja zbog jakog unutrašnjeg otpora ne bi mogla da donosi teške odluke, niti bi bila sposobna da garantuje implementaciju dogovorenog. Ako bi pobedili drugi, region bi ušao u novu fazu destabilizacije, zakomplikovali bi se ionako krhki balkanski odnosi i bila bi dovoljna jedna nesmotrenost da teškom mukom nameštene kolonijalne domine popadaju uz jak tresak i nesagledive posledice.

Zašto onda menjati Vučića bez odigranog završnog čina? Zašto bi režiseri udovoljili zahtevu dela publike da se scenario u toku snimanja odjednom promeni, da se i dalje veoma popularni glavni glumac izbaci sa scene i da se na daske, koje zaista život znače, dovede nižerazredna pozorišna banda koja ne ume da nauči ni svoj tekst i u kojoj svako glumi svoju monodramu uživajući u aplauzu malobrojnih obožavaoca. Umesto predstave, producenti bi dobili zaglušujuću kakofoniju, neuvežbano glumatanje amatera, a nije isključen ni ulazak publike na scenu i potpuni haos u dvorani.

Zaboravljeno je još jedno istorijski potvrđeno pravilo – bezbednost je preča od demokratije. Zarad bezbednosti regiona velike sile, kao i toliko puta kroz istoriju, rado će žrtvovati i demokratiju i svoje principe. Da „demokratija“ odlučuje ne bi Savet BEZBEDNOSTI bio najvažniji i najmoćniji međunarodni organ.

Zadatak opozicionih lidera jeste da strancima da bolju ponudu, da tu ponudu učini prihvatljivom za šire opoziciono telo, te da tu gorku pilulu, uz pomoć novih partnera, zasladi što više. Samo tako Vučić može da izgubi svoju upotrebnu vrednost i da postane osetljiv na udarce spolja i iznutra.

Ova godina, nažalost, nije annus mirabilis za Srbiju. U kakvom/čijem smo anusu danas, vreme tek treba da pokaže.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke