Smešna strana predsednika

To savršenstvo ne bi morao da smišlja i promišlja već samo da gleda nastupe predsednika države, njegovih glumaca u važnim i manje važnim ulogama i brojnih statista. Gledao bi, slušao i zadovoljno trljao ruke unapred se radujući velikom uspehu takvog projekta. Sve filmske komedije koje je stvorio uveseljavale su ljude širom planete, ali sve su bile fikcije nastale u svesti čoveka koji je znao lekovito svojstvo smeha i imao talenta da ga uobliči u zanimljive i duhovite priče.

A u Srbiji komične i neverovatne priče smišlja njen predsednik, doduše, sa drugačijim ciljem. On svoje somnabulne fikcije predstavlja kao stvarnost trudeći se da je nametne svima koji u ovoj državici žive. Kao Žarijev kralj Ibi shvatio je da „narod“ postoji kako bi on mogao da mu se prikaže čudesnom paletom patoloških osobina koje ovi treba da prihvate kao vrline i da mu iskažu poverenje, podršku i divljenje. Svakodnevno glumata na televizijama koje je stavio pod kontrolu predstavljajući se kao nadnaravno biće koje ne jede i ne spava, već samo stvara i popravlja ono što su zle sile, personifikovane u likovima Đilasa, Jankovića i Jeremića godinama uništavale. On je „junak našeg doba“, usrećitelj, žrtva sopstvenih ideala i esencijalno dobro. Svoje uloge voli da odigra i na otvorenom. Kao u antičkom pozorištu angažuje po nekoliko hiljada statista u ulozi „hora“ koji mu kliču i uzvikuju njegovo ime. Inspirisan snagom njihovih glasova poništava krhke granice realnosti pa njegova obećanja postaju čudesan konglomerat infantilnosti, mitomanije i sumanutosti. Od 56 fontana koje će izgraditi u glavnom gradu do fabrika kojima će prekriti Srbiju, tako da će u svojim budućim putovanjima morati svaki čas da se zaustavlja i podseti se kada i kako je određeno postrojenje stvorio.

U vašarskom cirkusu u ulozi glavnog klovna ministar vojni često nadmašuje samog sebe. Na proslavi upriličenoj povodom Dana vojske održao je govor koji bi mogao da bude svrstan u neku antologiju crnohumorne drame sa elementima apsurda. Uz bljutavu patetiku koristio je dikciju i intonaciju koje su, eventualno, mogle da se čuju na amaterskim priredbama posle Drugog svetskog rata u selima oko Užica u prikazima heroja koji se sa dubokim bolom opraštaju od svojih najbližih i od života koji će žrtvovati za slobodu. Ministar nije pozvao svoje generale, pukovnike i ostale po činovima poređane vojnike da do poslednjeg izginu za domovinu. NJegov nastup je odisao pacifizmom i očinskim savetima. Predstavnicima oružanih snaga ministar je poručio da se tiho ušunjaju u sopstvene domove i pomiluju usnulu decu. Bilo bi očekivano da se tokom tako izrečenih besmislica začuju salve smeha. Nije ga bilo. Možda se neko postideo što sve to sluša ili se smejao u sebi, kao što negoduje i psuje u sebi dok doživljava svakodnevna poniženja usled nedostatka smelosti da se pobuni i odbije da učestvuje u jeftinom igrokazu, ulažući u njega čast, dostojanstvo i profesionalnost.

Kada bi se svi vojnici, policajci, sudije, tužioci, inspektori i ostali koji pristaju da igraju u predstavama koje režiraju hulje i protuve, iz glasa nasmejali i ismejali sve ludorije na koje pristaju, bilo bi možda nade. Sve ovo što se nemilice prosipa na našu svakodnevicu je groteskno i smešno. Samo kada bi imali snage da shvatimo lekovito dejstvo smeha, razumeli bismo šta nam se događa.

Autorka je nezavisna odbornica u Skupštini grada Vršca