Smešno lice vladara

Ako se vrati, Ben Akiba bi mogao da stvara nove verzije Sumnjivog lica, Ožalošćene porodice, Dr-a, Narodnog poslanika. Ili da traži model za Pokojnika, i uzima mu meru za drveno odelo, daleko bilo. NJegovi novi junaci bili bi krivokletnici, razbojnici, uhode, krivotvoritelji, ubice, otimači, ludaci, haračlije i neobuzdane budale na najvažnijim mestima.

No, zašto se režim toliko prepao Nušića, te ga ponovo lišio slobode? To verovatno jeste zloslutna poruka svima koji misle da je vlast smešna. A na samom vrhu, vladar kao najkomičniji literarni heroj, sazdan po meri za podsmevanje i svakovrsno podrugivanje.

Odjednom je satira postala opasna po vladajuću gomilu, i to pre no što su ti razdragani trudbenici uopšte uspeli da pojme o čemu se ovde radi. Žele da sačuvaju svog vlasnika od javne zajedljivosti na račun njegovih brojnih čudesnih osobenosti, mada to nije moguće bar iz jednog razloga: sve ono što je najgore u tom prizoru, nije moguće sakriti.

Inače je Markes kao novinar, u svojoj zbirci tekstova „Riba je crvena“ (toplo preporučujem), tražio i po svom priznanju nije razrešio tajnu o odnosu piščeve fikcije i predmetne stvarnosti. Navodeći svoju ideju o fantastičnim zamislima, raznim izmišljenim budalaštinama i ludostima, neverovatnim osobinama kojima bi obdario svoje čudovišne junake, Markes je shvatio da ništa od toga nije dovoljno.

Prepisivanje stvarnosti u Srbiji ima najmanje dva lica: jedno je bljutavo, apologetsko, nepodnošljivo servilno, zastrašujuće nastrano, beznadežno tupavo, estetski jezivo. To je slika koju vlast želi o sebi.

Pokušaj da se režim i njegov gospodar izlože kritičkom sudu javnosti mučan je zbog otpora ovog prvog lica, koje vlast vidi kao svoje, a nipodaštava i svim sredstvima zaklanja drugo. No, da li je satira prvo ili drugo, ili je to samo ono što neko (žanrovski) proglasi satirom?

Pohvala koju je Babić izrekao Vučiću, zadivljen što ovaj nikada ne ide na pišanje, antologijska je u svakom smislu: „Ja vam se divim i mentalno i fizički…“ Ta urogenitalna oda može biti preimenovana u satiričnu političku literaturu „na mah“, a odlični u tom književnom poduhvatu su Martinović, Atlagić, Vulin, Marić, Sarapa, Dejan Vuk Stanković i drugi revnosni zajebanti na račun vođe.

Ta kolonija usmenih pripovedača pohvala umnožava se daleko brže no što čaršija uspeva sve da pribeleži za sopstvenu istoriju perverzne apologije. A ipak, cenzori koje gospodar delegira da se bore za njegov nepostojeći ugled, malo se bave fenomenom urnebesnog humora koji na račun vodećeg nevoljno dolazi iz njegovog čudovišnog dvora.

Vođa se nikada nije oglasio protiv oda i pohvala koje mu nipošto ne pristaju, nego ga nadrastaju, ponižavaju, daju mu osobine koje nema niti će ih imati, i sve to ga čini neodoljivo smešnim dok čini strašne stvari.

Klika je uverena da se mora sprečiti svaka vrsta podsmeha na račun Vrhovnika, ne računajući u to sopstveno remek-delo. Nušić bi možda bio blagonaklon prema Vučiću, jer su samo Dva raba udarala na vrh. Sve drugo završavao je na ministrima, poslanicima i sreskim načelnicima. Ovde je on opasan samo kao pelcer, kao povod koji bi one koji umeju da misle mogao da navede da se odmetnu. I svojom pobunom pobune druge. A od smeha, veće pobune nema.

Konačno u Srbiji postoji satira, kao pokret koji se ne može kontrolisati cenzurom. Mada je Vučić, preko Vuletića, uveo cenzuru i Radio Beogradu, ukinuo njegovu slobodu, što je ispraćeno krotkim ćutanjem važnih glasova velikog radija i njegovih slušalaca.

Zašto se režim boji medijske satire na račun Vučića? To je iz razloga koji bi morao da ga zabrine: ljudi oko njega su shvatili koliko je smešan u nastojanju da stvara geografiju. Ali je još smešniji kad se dokazuje kako je ozbiljan u mesijanskom poslu. Maska koja se javno pokazuje bez prekida mogla bi da bude komičarska, samo kad bi njen vlasnik imao bar malo duha. Ali toga nema, i pred nama je tužni i zli arlekin sa praporcima, koji izmamljuje uzdahe samo iracionalnog dela publike.

Pred tom slikom, izgleda kao da satiričari i nemaju mnogo posla. Samo ga slikaj i pusti, pa će pored Babića, vođu uskoro ismevati i vođa lično. To je upravo ono o čemu govori Markes: postoji nešto živo, nedovršeno, i od toga ne možeš izmisliti ništa luđe.

Tom logikom, nezavisno od nobelovca i jedan od drugog, išli su veliki majstori Dušan Petričić i Predrag Koraksić. Uveren sam da je Vrhovnik za obojicu prvi, a možda i poslednji model, koga nisu morali da karikiraju. To je to, portret nečega što jeste takvo, smešno i strašno. Nema dodavanja ni oduzimanja.

I na tom nivou prestaju razlozi za smeh i satiru a počinje estetika odvratnog.

Peščanik.net