Smisao đačkih uniformi

Zar to nije otpočeta, pa završena priča? A ne! Sećate se šta je rekla jedna od najbližih mu saradnica: „Znam čoveka! Neće odustati.“

Sasvim sigurno nas ponovo očekuju otpočete, pa (samo) naizgled završene priče o gondoli (tj. žičari), o 120, pardon, 80 metara visokom jarbolu i 5G3 fontane.

Zaista, sećate li se priče o fontanama?

Pomalo su pale u vod… zaborav, ali kako je jedna od karakteristika ovog režima bacanje prašine u oči, a kako prašine s raznih strana ima toliko da sama ulazi u oči, u istu svrhu može da posluži i voda.

Ali, vratimo se na školske uniforme, tačnije na anahronu i pomalo besmislenu ideju vraćanja istih u naše škole.

Zašto anahronu?

Zato što njihovo uvođenje neće da dovede, kao što se priča, do smanjenja socijalnih razlika.

Nije moglo ni početkom osamdesetih kada su ukinute stare uniforme, a kako će tek sad kad postoji toliko statusnih simbola!

Samo, na primer, mobilni telefon nekih učenika košta više nego što iznosi plata njihovih nastavnika.

A mobilni se ne mogu staviti u uniforme…

A zašto besmislenu?

One neće da uvedu red u škole. Sadašnji zakoni toliko štite decu da često ni najnedisciplinovanija nemaju adekvatno smanjenu ocenu iz vladanja (da ne govorimo o većim kaznama).

Konkretno: kada neko dete odluči da ne nosi uniformu, neće mu se moći ništa! Slično imamo i sada kada su u pitanju maske.

Takođe, takav potez ne bi pokrenuo našu tekstilnu industriju koja bi imala više posla praveći uniforme…. Samo će neki uvoznik da se okoristi. Uniforme će, da podsetim, biti roditeljski trošak.

Treba uvažiti i stav psihologa da je oblačenje stvar individualnosti mladog čoveka.

Pozabavimo se još malo nekim praktičnim, ali i opasnim aspektima ove ideje.

Zašto opasnim? Niko nije rekao da će sva deca imati iste uniforme kao što je to bio slučaj nekad.

One bi se razlikovale od škole do škole. Imali bismo, dakle, socijalne razlike na jednom višem nivou.

Sećate se da je u eksperimentalnoj fazi za jednu beogradsku školu uniforme kreirala jedna poznata kreatorka?

Takav slučaj ne bi bio sa svim školama, zar ne?

I do čega bi to dovelo?

Znamo!

Pojam „elitna škola“ dobio bi sasvim drugačije značenje…

Nego, ono što je u čitavoj priči „najzanimljivije“ jeste objašnjenje jedne ministarke koja je stala u odbranu uvođenja đačkih uniformi.

Bio bi to, reče ona, način da učenici osete pripadnost svojoj školi.

Da osete pripadnost?!

Kome?

Čemu?

Zašto?

Da li učenici pripadaju školi ili je obrnuto?

Ima li škole bez učenika?

Zar učenici ne mogu da promene školu (osnovnu nešto lakše, ali ni srednju ne tako teško)?

Pa, čemu onda ta potreba za pripadnošću?

Gde ona vodi?

Zar je pripadnost nečemu, danas školi, a sutra nečemu drugom (možda stranci?) ono što određuje mlade ljude?

Ako pitate neke od nas, svakako ne. Ali, šta li misle oni koji se pitaju?

Možda odgovor na ovo pitanje može da da ona slika sa sastanka Unije žena vladajuće stranke u Užicu (sliku možete videti jednostavnom pretragom na Guglu).

Posle školskih, dolaze pionirske uniforme, samo za seniore.

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti