Foto: Shutterstock/Dragan MujanOvih dana je važan EU funkcioner izjavio: „Ne zanima nas šta Vučić govori svojoj javnosti. Nama je važno šta nama kaže i šta radi.
“ Neka Aleksandar bez Kosova laže Srbe da brani ono što zapravo daje, bitno je da odrađuje domaći zadatak. Isti princip koga se Zapad drži u vezi sa Vučićem, on primenjuje u sferi odnosa sa delom tzv. „patriotske opozicije“ sa kojim je u nekoj kombinaciji.
Neka se prave da su protiv njega, bitno je da mu koriste. U feudalnoj (vazalnoj) hijerarhiji važi pravilo: „kako gore tako i dole!“
Vučić svojoj „opoziciji“ dopušta da ga povremeno kritikuje.
Bez toga bi izgubila svaki kredibilitet u opozicionom biračkom telu. Onda bi za njega postala beskorisna.
Ipak, ako želi da sa njim i dalje radi, mora da pazi gde i kako „udara“ umišljenog samodršca Srbije. Nedopustivo je da ga to ozbiljno zaboli. Zato su neke teme ili ocene isključene.
Nema ni govora o prozivanju Vučića za pljačku države, veze sa mafijom, totalno gaženje institucija.
Ili osnovanog karakterisanja njegove politike u vezi sa Kosovom kao izdajničke.
Kako to izgleda najbolje vidimo na osnovu nedavnog Nestorovićevog saopštenja, kako mnogi smatraju, BIA pokreta.
Ono se odnosi na Vučićev susret sa američkim ambasadorom povodom odluke SAD da protivtenkovskim raketama naoružaju nelegalne (sa stanovišta Rezolucije 1244) kosovske paravojne snage.
Ključni njegov deo glasi: „Predsednik Srbije je reagovao u uobičajeno preblagom maniru. Izrazio je ,razočarenje’ drskim američkim nasrtajem na srpsku državu i državnost, i na novu američku pretnju našoj vojsci.
U isto vreme je nagradio SAD izjavama o posvećenosti građenju još čvršćeg ,prijateljstva’.“
Nije nego! Vučić radi zajedno sa Vašingtonom. Za njegov račun ukinuo je srpske strukture koje su branile sever Kosova i omogućio njegovu punu okupaciju.
Dao je Prištini zaokruženi energetski sistem, pozivni broj kakav imaju države, članstvo u Međunarodnom olimpijskom komitetu.
Priznao je kosovske tablice, pasoše, lične karte.
Naše policajce pozvao je da napuste službu da bi na njihovo mesto u severnim srpskim opštinama došli Albanci.
Usmeno je prihvatio francusko-nemački plan koji podrazumeva punu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine na osnovu Povelje UN i ulazak Kosova u sve međunarodne institucije.
Sve to je sa stanovišta našeg Ustava klasična veleizdaja!
Međutim, kvislinško delovanje u korist činilaca koji nam razaraju državu, od strane „vrlih patriota“ naziva se tek – popustljivim, preblagim stavom predsednika Srbije prema Amerikancima.
Da nije tragično bilo bi komično! A i tako ga verovatno ne bi „osudili“ da u SNS-BIA centrali nisu procenili da će doći, makar, do novih beogradskih izbora, te da oni na koje računaju kao na „jezičak na vagi“ posle njih, moraju po svaku cenu jednom nogom da ostanu u opozicionoj zoni.
Tu je, u strahu od ponavljanja sudbine Zavetnika, počelo nadmetanje za priznaje opozicionog statusa.
POKS, odnosno njegov predsednik, oštro je, uistinu za pohvalu, osudio Vučića kao ključnog krivca za izbornu krađu i istakao da će zbog toga jednog dana morati da odgovara.
Vojislav Mihailović, kao i njegov koalicioni partner na čelu Novog DSS, Miloš Jovanović, deluju mi kao opozicija.
I oni kao i mnogi drugi, verovatno povremeno igraju neke igre sa režimom, kako bi opstali na političkoj sceni, ali mi se ne čini da su pod njegovom kontrolom.
No, imaju u svojim redovima novosadski deo POKS-a (koji je, smatra se, njegov ključni finansijer) čije oličenje je neki Vladimir Jelić, za koji izvori iz redova naprednjačkog vrha tvrde da je i dalje sa njima u priči.
Ti dugogodišnji koalicioni partneri SNS-a sa njim su navodno raskinuli pakt zbog Kosova, a zapravo, kako upućeni kažu, to simuliraju zato što Vučićevoj panonskoj ekipi sada ne trebaju a ubrzo će joj zatrebati.
Radi toga moraju svrsishodno da budu prepakovani oni koji su dobili zadatak da sarađuju „sutra“ (dok su još „juče“ mnogi iz pomenute ekipe direktno uključeni u SNS).
Procena je da naprednjaci sa svojom partnerima, čak ako im bude pridodat i Nestorovićev novosadski ogranak, ne mogu da nakupe većinu na predstojećim novosadskim izborima.
Zato im treba dodatni trojanski konj u opoziciji koji će posle njih prići SNS-u i obezbediti njegovoj koaliciji većinu.
Teško je takav utisak iskoreniti iz nemalog dela više-manje upućene javnosti, pa zato POKS nastupa oštro.
Verovatno mu je NS frakcija bitna kao izvor resursa pa prelazi preko velike opasnosti za opoziciju, koja je skopčana sa njihovom, stiče se utisak, skrivenom SNS funkcijom.
Opet, postoji bojazan da će ona da bude balast za celu koaliciju „Nada“.
Uz to, verujem, dvojca njenih ključnih lidera kao i većina funkcionera van NS klana, Vučića iskreno smatraju pretnjom za nacionalne interese i demokratiju. Zato Novi DSS i beogradska centrala POKS-a idu u kritici „našeg“ autokrate mnogo dalje od dozvoljenog i zbog toga već duže vreme trpe njegove ozbiljne uzvratne udarce.
Za Nestorovića i NS ogranak POKS-a to ne važi. Prvi kritikuje Aleksandra bez Kosova kao da mu ga neko, zbunjenom i nejakom, otima, a ne zato što ga iz sebičnih interesa sistematski daje kako bi pokrio svoju autokratsku vladavinu.
Drugi ga prozivaju i manje od toga.
Zapravo kao da se plaše i da ga pomenu. No, ne želim ni prema njima da budem nepovratno negativan.
Ostavljam im, i prvima i drugima, šansu da grade svoj opozicioni imidž tako što bi konačno, na način koji Vučić ne toleriše, od nezavijenih osuda za veze sa kriminalnim kartelima do direktne utemeljene ocene njegovog ponašanja u vezi sa Kosovom kao veleizdajničkog – počeli da ga istinski kritikuju.
A priznaću im da su opozicija ako posle naredih ponovljenih i redovnih izbora, ne naprave nikakav dil sa SNS falangom.
Naravno, ako budu u prilici da ponovo isplivaju na površinu.
Na osnovu onoga što su do sada činili – da budem sada malo ciničan – ipak se nadam da im opoziciono nastrojeni birači za to neće dati šansu pa se ni teorijski neću naći u situaciji da im se „izvinim“ za sumnju da su režimski rezervni faktori (uveren sam da bi se to potvrdilo ako bi ostali na velikoj političkoj sceni).
A oni koji su sa nekima od njih i dalje u koaliciji, neka razmisle kako je prošao Boško Obradović (koji takođe nije neposredni eksponent Vučića) u političkom zagrljaju sa Milicom Zavetnicom.
Još nje kasno da se reše balasta, koji ni prava kritika Vučićevih nedela ne može da kompenzuje.
Akcenat mora da bude na što bližoj operativnoj saradnji sa pravom a ne kontrolisanom opozicijom, a ne na rečima.
Pas laje, vetar nosi – a karavan prolazi. Ako se to desi, onda sve oštre izjave i iskrene opozicione namere nemaju smisao.
SNS dahija u ulozi „karavan-baše“ (vođa karavana), u svakom pogledu je Srbiju doveo na rub propasti.
Svako ko mu i indirektno pomaže sa njim deli krivicu!
Autor je istoričar i politički analitičar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
