Smisao Vučićevog besmisla: Lični stav Dragice Stanojlović

Otišao je i korak dalje. Tokom jednog od svojih bezbrojnih pojavljivanja na televizijama, koje kontroliše, ostrvio se na Đorđa Miketića, kandidata za poslanika sa liste Srbija protiv nasilja.

Odlukom da se javno bavi nečijim privatnim fotografijama, koje ni na koji način ne mogu da utiču na javni interes društva, pokazao je kakav mu je odnos prema funkciji koju obavlja i građanima koje predstavlja.

Ophrvan brigom za rejting, kojim, verovatno nije zadovoljan, razbio je ljušturu prividne pristojnosti, koju je po nekad umeo da navuče, i projektovao svu patologiju socijalno devijantne ličnosti.

Prestao je da koristi racionalne elemente psihičkog sistema i dozvolio da njegovo ponašanje oblikuju nedovoljno osvešćeni i nefiltrirani sadržaji.

Sveo je svoje nastupe na najprimitivniji oblik ogovaranja čiji je cilj da unizi osobu koja je predmet te verbalne egzibicije, a u sopstvenim očima uzdigne onoga koji te konstrukcije iznosi.

Ogovaranje, kao fenomen, je obično rezervisano za uske kružoke poznanika ili saradnika, i obično se odvijaju bez svedoka.

Aleksandar Vučić je imao na hiljade svedoka, od kojih većina nije razumela šta im poručuje.

Njegovi obožavaoci već imaju jasno formiran stav o opoziciji.

U po dana, a i u po noći, svaki od njih će spremno, u dahu, izgovoriti da su opozicionari strani plaćenici, lopovi, uništitelji tradicionalnih vrednosti, ne patriote, borci za sopstvene interese, željni da unište Vučića i njegovu porodicu.

Pokazivanje nečijih eksplicitnih fotografija ne spada u usvojeni opis „neprijateljske“ opozicije.

Ako je mislio da će tom bednom i besmislenom pričom da privuče pažnju onih koji se još uvek premišljaju da li i za koga da glasaju, malo je verovatno da će njihovu neodgovornost, apatičnost i nedostatak samopoštovanja da promeni informacija o nekim privatnim fotografijama.

A, možda, on ni na koga nije mislio, već mu je ogovaranje došlo kao vid opuštanja, da od sebe odagna sva osećanja bede, muke i teskobe.

Sam je u kampanji, svuda i na svakom mestu on, smeši se, obećava, laže, konstruiše, zahvaljuje, udvara se.

Tokom tog glumatanja u ulozi anđela čuvara i zaštitnika „njegovog naroda“ umorio se od „dobrote“ i osetio potrebu za autentičnom ekspresijom.

U tom intermecu morao je da pokaže koliko je silan, kako sve vidi i sve zna, ništa ne može da mu promakne pa ni nečije privatne fotografije.

Važno mu je da vređa, ponižava i zastrašuje, ali uvek kad objekat njegove mržnje nije prisutan.

I dok govori koještarije, besmislice, izmišljotine i gluposti ne oseća da unižava sebe, već da brani sopstvenu istinu.

Ta agresivna, ružna i sramotna verbalna eksponiranja oslobađaju ga napetosti i pomažu mu da održi neku vrstu privremene ravnoteže.

Unutrašnji sklad ne može dugo da traje jer su spoljašnji pritisci konstantni.

Zna da je okružen masom gramzivih, beskrupuloznih i u kriminalu duboko ogrezlih ljudi.

Ne sumnja u njihovu lojalnost, jer štiteći njega štite sebe, ali je siguran da mu problem prave njihove nesposobnosti, neznanje i pohlepa.

Ne veruje im, a mora da pokaže da im veruje. To je neophodno, jer i među njegovima ima onih koji znaju šta se događa i koliko se prljavih igara igra.

Iako je sve preduzeo da se izborni proces obesmisli nije siguran da će se sve odvijati onako kako je osmislio.

Sakupilo se mnogo nepoznanica a on je siguran samo u jedno-ništa ne sme da se promeni.

I najmanja promena znači gubitak kontrole i gubitak njegovog osećanja svemoći.

Bez tog osećanja on ne prepoznaje sebe i ne zna kako bi sa sobom. Njegova patološka, zločinačka nastojanja da ostane apsolutni gospodar ovog prostora i nas koji u njemu postojimo, došli su do granice kad mora da se odlučimo pristajemo li ili ne pristajemo na ovoliko i ovakvo ludilo.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.