Smrt fašizmu – sloboda Beogradu!

Naravno, na prvom mestu je reč o odavanju počasti herojima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije, koji su, kako piše istoričar Milan Radanović u izvanrednoj studiji Oslobođenje: Beograd, 20. oktobar 1944, proterali „nacističkog okupatora koji je odgovoran za smrt izuzetno velikog broja stanovnika Beograda, ali i brojnih drugih žrtava fašističkog terora sa šireg područja Srbije i Jugoslavije, koji su skončali u beogradskim logorima i na stratištima u okolini grada“. Ovaj dan je prilika za sećanje na žrtve okupatora i snaga kolaboracije, dan za podsećanje zašto i od čega je Beograd oslobođen. Ali je to istovremeno i dan borbe protiv relativizacije te borbe, naročito od strane istorijskih revizionista. Oni koji danas omalovažavaju i negiraju oslobodilačku prirodu partizanske borbe u stvari nam prodaju poniženje, kukavičluk, malograđanski kompromis i ćutanje pred logorima i leševima, od kojih, u stvari nam kažu, nije bio greh zaraditi, ali je bila strašna greška pobuniti se. Takvima moramo glasno reći: ne. Nema bagatelisanja vrednostima antifašizma. Zato je obeležavanje 20. oktobra u isto vreme slavlje u čast pobede nad fašizmom, i protest protiv relativizacije te pobede.

Međutim, Dan oslobođenja Beograda sadrži još jednu, možda i važniju simboličku vrednost te dvojake borbe za i borbe protiv. Važniju, jer je reč o političkoj situaciji u kojoj živimo danas. Na Dan oslobođenja slavimo borbu za vrednosti koje su napadnute sa svih strana desnice i kapitala: vrednostima jednakosti, solidarnosti, očuvanja zajedničkih dobara, kvalitetnog obrazovanja i zdravstva dostupnih svima… Ali i danu borbe protiv protiv fašizma, u svim njegovim pojavnim oblicima: rasizma i šovinizma, logora, žica, segregacije… Niko od nas nije slobodan sve dok i jedan stanovnik Beograda živi bez krova nad glavom, dok i jedna porodica živi u strahu da će je iseliti i da će završiti na ulici, bez ideje gde da ode – a takve priče postale su sve češće i sve teže u Beogradu danas. Nismo slobodni sve dok se izbeglice, među kojima i deca, namerno skrivaju od naših pogleda, kojima se ograničava pravo na kretanje i ograđuju se parkovi da ne bi u njima boravili, čiji se problemi guraju pod tepih i postaju „ničija briga“. Nismo slobodni dok radnike i radnice u Beogradu iznajmljuju u „agencijskom radu“, kao robove, bez ikakvih prava. Nismo slobodni dok se grad prekopava bez ikakvih konsultacija sa građanima, dok se podobni investitori, preduzimači i politički ortaci u gradu bogate na zauzimanju naših zajedničkih ulica, parkova, obala…

Zato je Dan oslobođenja i protest i proslava, poziv na borbu za Beograd, slobodni grad, u kom niko neće biti gladan i zaboravljen, bez doma i prava, izrabljivan i ponižen. Pa makar morali da u toj borbi udarimo glavom u nebo.