Smrt gospodina Goluže

„Baruštinu“ čine prividno apolitični, to su oni koji za sebe tvrde da ih „politika ne zanima“, oni koji „gledaju svoja posla i od čega se živi“, „ne mešaju se u tuđe stvari“… U samoj stvari „baruština“ je i te kako politizovana jer takva kakva je ona post festum osveštava svaki režim i potvrđuje ga jer se odmah svrstava uz pobednika. „Baruština“ čini onu poslušnu većinu, ono „mrtvo more“ na koje svaki nerevolucionarni režim računa kao tačku oslonca. „Baruština“ je trpeljiva i servilna do krajnjih granica izdržljivosti. Teško se pokreće. Kada to učini, pre će se pokrenuti na stranu nazadnih nego naprednih. Pripadnici „baruštine“ obično prihvate svaki pa i najoštriji zaokret u politici bez diskusije i roptanja, gledaju da se pojedinačno što bolje udenu u novu stvarnost, oni ne bi da talasaju. Jer, nekako će se već (pre)živeti i pod ovima što dođoše kao i pod onima što odoše. Videćemo i ovima leđa. Sve je promenljivo samo smo mi večni.

Danas je srpska „baruština“ mentalno čvrsto stala uz rusofilstvo i antiamerikanizam zapravo antizapadnjaštvo. Takvu političku svest oblikovali su moćni mediji. Mnogi veruju da je takvo stanje svesti neiskorenjivo, bar za dugo godina. Ipak, iskustvo pokazuje da se sve može bukvalno preko noći promeniti. Kao kod Orvela, dovoljno je da vlast (stara ili nova) okrene ćurak i proglasi novog prijatelja (od dojučerašnjeg neprijatelja) i novog neprijatelja (od dojučerašnjeg prijatelja) pa će se svi okrenuti na tu stranu. I život tera dalje. Nekako će se već živeti. Do sledećeg zaokreta.

Ako bacimo pogled unazad, u ne tako udaljenu prošlost, primetićemo da su se kod nas smenjivali periodi rusofilstva odn. istočne orijentacije sa periodima rusofobstva odn. zapadne orijentacije. Pod kraljem Milanom Obrenovićem dominantna politička svest je bila austrofilstvo (što je u ono vreme bilo jednako evropejstvu i zapadnjaštvu) a samim tim i rusofobstvo. Sa Majskim prevratom 1903. godine a verovatno i nešto pre toga sa ženidbom kralja Aleksandra Obrenovića Dragom Mašin, klatno se pomerilo na suprotnu stranu. Od tada pa sve do Februarske revolucije kod pretežnog broja Srba vlada rusofilstvo, klanjanje i zaklinjanje u cara Nikolaja. Naravno, stav proizveden odozgo, od režima. Od revolucionarnih zbivanja u Rusiji (pogotovu sa boljševičkom prevlašću) u Srbiji odn. potonjoj Kraljevini SHS/ Jugoslaviji sve do 1941. godine preovladava opet rusofobstvo u antikomunističkom (pre)pakovanju. U Srbiji i Jugoslaviji od jeseni 1944. godine pa sve do rezolucije Inforbiroa 1948. godine ponovo imamo kulminaciju izražene „ljubavi prema Rusiji“ kroz prihvatanje uzora za društveno preuređenje na novim socijalističkim osnovama. Ako je ikada majčica Rusija (pa makar bila komunistička) bila neumereno hvaljena i voljena, to je bilo u prvim posleratnim godinama. I šta se potom dogodilo? Sve se očas pretvorilo u groznu histeričnu propagandu i osporavanje svega što je dolazilo iz Sovjetskog Saveza, ne samo Staljinove grube politike, ne samo „birokratskog realsocijalizma“, već svega što je imalo pridev ruski, ruska, rusko. Bilo je tih prvih godina podozrivo i pevati ruske romanse i čitati ruske klasike. Apsurd prvog reda je bio taj što je Jugoslavija kao socijalistička zemlja u svim međunarodnim forumima redovno istupala i glasala suprotno od prve zemlje socijalizma i njenog vojnopolitičkog bloka a da su njeni stanovnici (pogotovu mladi) propagandom i masovnom kulturom dovedeni do idolopoklonstva Americi i Zapadu. Ko je danas pripadnik srednje generacije taj je bio omladinac šezdesetih i sedamdesetih pa to dobro zna. Divili smo se Americi i Amerikancima i kao suvi sunđer upijali njenu kulturu i „slobodu“ kroz muziku i holivudske filmove. Tada nikoga nisam čuo da mu se svidelo bilo šta iz Rusije, bilo šta rusko.

Sve se može promeniti. Propagandno-medijski cunami može sve. Vidim neku sutrašnjicu u kojoj će ili delovi ovog sadašnjeg režima ili neki sasvim drugi koji će ga smeniti (na izborima ili nekako drugačije) po ko zna koji put zaokrenuti kormilo. Mislite da je to nemoguće? Uz ovakve tabloide i kič televizije? Da su pogledi jednom za svagda zafiksirani, zacementirani? Kao što danas inspekcije razapinju šatore i mesecima zasedaju u pojedinim nepodobnim medijima da im pronađu nešto čime će ih ugasiti, tako će u budućnosti neki staro-novi režim poslati inspekcije u Informer i Pink. Pa da vidimo. Neće se pomaknuti dok im nešto ne iščačkaju. Na primer da su danas obilno donirani od ruske vlade a preko ruskih državnih firmi koje ovde posluju. Iz čega bi se mogla iskonstruisati i špijunska afera, zašto ne. Vlasnik TV Pink je posebno ranjiv i podložan ucenama jer je njegov sin autom pregazio na pešačkom prelazu prolaznicu. Proces se razvlači godinama, šta mislite zašto? Na isti način će i neka buduća garnitura moći da ga ucenjuje te će on već sam shvatiti da mora okrenuti ploču na gramofonu. Počeće da poziva u jutarnji program neka druga lica, neke drugačije „eksperte“ za bezbednost i spoljnu politiku koji će „baruštini“ sve lepo objasniti: Da je ovo sada bilo pogrešno i plod zablude, nesporazuma, da su Rusi polutatari, narod propalica, neradnika, pijandura i kurvara koji nikada ništa nije pametno smislio osim što je mentalno onanisao nad „prokletim pitanjima“ dok je civilizacija (Zapad) išla napred. (Uostalom, zar nisu pokvarenjaci onomad 1878. godine Bugarima davali južnu Srbiju? A odbraniše nas Austrija i Engleska!) Nasuprot, Ameri su simpatični frajeri u džinsu i naočarima za sunce, slobodarska nacija, oni su izmislili demokratiju, oni su uvek otvoreni za novo, slobodni su umovi, sudbinski pozvani za lidera slobodnog sveta… a jeli smo i „Trumanova jaja“ onomad. Dakle, treba biti uz njih jer su najjači i najnapredniji. Pa će se već nešto dobiti sa te strane, poneka mrvica pašće i u naš skut. A da je ruska čizma najteža – to se zna. Pitajte Poljake, Ukrajince i ostale.

Ne verujete da će tako biti? Ničemu se ne treba čuditi. Ponajmanje tome da će gospodin Goluža koji je iz prve oduševio palančane tako što je sa vrata krčme poručio dupli gulaš! – jer zna se „kakav na jelu takav na delu“ – i tako pokazao koliko je drčan (a to ovde znači da je sila, ljudina), da će taj i takav G. G. bedno skončati. Što i sam predoseća pa u trenucima napada iskrenosti obznanjuje urbi et orbi. A kad G. G. oko kojeg je obigravao čitav Grad/Polis i pučanstvo ga slavilo i uzdizalo u nebesa bude prinuđen da „ispuni obećanje“ odn. da se (politički) samoubije – čitav Grad/Polis će biti presrećan i svi će ga se odreći plešući tango na Trgu slobode. Niko više neće hteti da prizna da je bilo šta i bilo kada imao sa njim i sa njegovima. (Ko? Zar ja?! Čini ti se.)

Oni koji tada budu došli vladaće po oprobanoj mustri: pridobij ili neutrališi „baruštinu“ pa si na konju. Šta će tada suštinski postati bolje? Šta će tada suštinski postati drugačije? Šta će tada od svega imati radni ljudi, oni na čijim plećima sve počiva?

Autor je književnik i istoričar