SNS akademija među Srbima

Dišemo najgori vazduh u svetu (ako uopšte dišemo)! Na jednostavno pitanje šta jedino spaja Beograd i Niš sa Kalkutom, Bombajem, Pekingom i Londonom odgovor je veoma jednostavan: zagađenje vazduha.

Na još jednostavnije pitanje šta čini vlast povodom činjenice da u Srbiji od aerozagađenja godišnje umre oko 12.000 stanovnika, vlast podsmešljivo sleže ramenima i tumači to sudbinom…

Godišnja srednja vrednost nivoa čestica PM 2.5 u najzagađenijim srpskim gradovima: Valjevu, Novom Pazaru, Nišu, Beogradu i Kosjeriću, viša je nego što za njih uopšte postoji klasifikacija u Evropi!

Pa posle neka kaže neko da kaskamo za Evropom! Ionako su preči kadrovi koji će komandovati gradovima, bolnicama i fabrikama, jačajući SNS strukturu. Svakom provincijalnom direktoru bolnice važnije je zdravlje njegovog SNS ministra nego zdravlje sugrađanina.

Važno je da živi partijska država, a obična država se uvek ionako sama snađe.

Dok je klasična Grčka osnivala Platonovu akademiju kao središte boginje mudrosti Atene, vlast osniva SNS akademiju kao središte „mudrosti“ našeg jedinog Boga i njegovih epigona.

Dok je Platonova akademija izdržala desetak vekova – sve do vizantijskog cara Justinijana, SNS akademija kao da će trajati večno – toliko su bahati i uobraženi mladi koji je pohađaju i završavaju, istina ne kod Aristotela nego kod Martinovića! Malo li je?

I ne samo što ih na akademiji ne uče da dišemo najgori vazduh na planeti, nego ih uče ni da voda za piće nije bitna – ionako je Broj nula veoma pitak.

Dok Rio Tinto zadovoljno trlja ruke oslanjajući se na neviđenu manipulaciju Broja nula, zabrinuti stanovnici Jadra a i cele Srbije, zamislite, više cene zdravu vodu od obećanog blagostanja!

Džaba trud premijerke, koja je mozak (mali?) ostavila u Njujorku i Brislu da se nađe Broju nula (izgleda da ga nije našao ili se time makar nije hvalio), džaba napori preparirane i uvoštene ministarke Zorane: ljudi zapeli da dišu i piju vodu pa to ti je!

A što ne primimo ceo Jadar u SNS akademiju, da sazru i uvide koliko nam blagostanje donosi Broj nula?

Kada nam nisu bitni ni voda ni vazduh, generalno su nam nebitni i ljudski životi…

Zato se sa njima sprdamo u epidemiji korone, a nesrećni državni sekretar bolesti (pardon zdravlja) stidljivo, ali ne i skrušeno priznaje da je umiranja bilo više nego je objavljeno!

I šta sada?

Pa naravno ništa – to je uobičajeni način rešavanje problema kod nas!

Ukoliko vitezovi Ujedinjenih protiv kovida, profesor Radovanović i doktor Panić opet ne zatalasaju žabokrečinu…

Za to vreme vlast, oličena u nepodnošljivo (žutom) Vesiću, bavi se „ekonomijom i životom“ prelazeći ćutke preko flagrantnog kršenja odluka kriznog štaba i prenebregavajući opasnost vraćanja kovida na jesen, sve smejući se glupoj Evropi koja još zagovara restrikcije!

Ne znam je li Vesić polaznik ili predavač na SNS akademiji, ali očito odatle potiče…

Ako nam je luksuz življenje, onda nam je još veći učenje. Pisanje je, u stvari, oduvek bilo luksuz – ako išta Srbi ne cene preterano onda je to učenje!

Dok su u svetu Volter, Dalamber, Žan Žak Ruso, Deni Didro i ostali prosvetitelji poštovani i jako cenjeni, ovde se sa učenjem večito sprdaju.

Ideal je završiti školu ili naći posao „da više nikada ne bi učili“.

Škola je ovde prinuda i muka. Ma koliko se Platon prevrtao u grobu, ovde decu grdimo da „ne filozofiraju“! „Ni kad je neko mlad neka ne okleva da se bavi filosofijom, ni kad je star neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni za koga nije suviše rano i ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše“, savetovao je Epikur, koga zbog ovoga rečenog Srbi smatraju budalom a ne filozofom.

Uostalom, koliko vlast ceni prosvetne radnike najbolje vidimo po njihovim platama…

A koliko ceni učenje – po zagovaranju „dualnog obrazovanja“. Broj nula je naime, u skladu sa svojim intencijama rešio da nastavi da sistematski radi na zaglupljivanju naroda. I to ne samo izjavama koje su, ako se ne ljuti na N1 ili Danas, uvek (tragi)komično nebulozne…

Već po poslovičnoj diskvalifikaciji znanja, gimnazija na primer (po meni, jedine škole za nacionalnu inteligenciju) i favorizovanju rada u fabrikama umesto učenja.

Tako se ovaj tragikomičan lik ponosi „fabrikama“ kojima ni Adam Smit ne bi. Sa plafona ovih fabrika vise kablovi koje srpska mladež mora da mota i prodaje svoje zdravlje i budućnost za 300 evra.

Broj nula sa hvali, Tomas Hobs cinično aplaudira, a Noam Čomski se kiselo smeje.

Ovakav odnos prema vazduhu, vodi i znanju, odbija pametne mlade. Džaba svi trikovi sa „oslobađanjem od poreza“ za one ispod 40.

I dalje svake godine armija mladih od 50.000 odlazi – ne predvodi ih Arsenije Čarnojević, već želja za normalnim životom, ne samo parama!

Onda kada Nula prestane da se svaki dan pravi otužno važan, kada ne bude unjkavog Marića, „inovatora“ Mitrovića, nakeženog Sarape i jednako bezosećajnih brineta, kada ne bude „nezavisnih“ analitičara koji nam svako jutro ispiraju mozak, ako i kada Krlo najzad zaćuti i nikoga više ne savetuje, moguće je da prestanu da beže…

Ovo su atmosfera i život nepodnošljivi za sve osim „diplomce“ SNS akademije i botove kojima su dovoljni sendviči i nada za sutra.

Da bi se desio ovaj „veliki prasak“ nužno je da se hronično slaba opozicija ujedini.

Da pre priče o patriotima i izdajnicima, pre veličanja „Ugovora sa građanima“ kao Svetog pisma, najzad pomisli na nas jadne i obične koji životarimo, a želimo da živimo.

Kada se ujedine, da se Đilas, Grbović, Jeremić, Movsesijan, Jeremić, Obradović i svi ini koji su protiv, fokusiraju na izbore koje mogu dobiti: beogradske i predsedničke. Muka je svima od lamentiranja nad do sada „učinjenim“, aman! Koga više briga da li je bojkot uspeo ili ne, osim Olju Bećković? Uzimaju nam vazduh i vodu, kakva priča o bojkotu? Ovo je SOS za život!

„Mnogo je teže suditi sebi samom nego drugima. Ako uspeš sebi dobro suditi, znači da si pravi mudrac“ – rekao je Mali princ.

I da, Mali princ voli ružu i kada uvene, ne samo kada je u cvatu – neka opozicija ovu mudrost gurua Sent Egziperija nikada ne zaboravi…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu