SNS i rizik opozicije

1. Predsednik države i SNS Aleksandar Vučić imaju više šanse da na izborima pobede, mada to nije sasvim sigurno. Ovo prvo zbog toga što članovi SNS, koji su brojni i jedinstveni, deluju kao armija i imaju interes da sa svojim porodicama i pristalicama u narodu glasaju tako da zadrže dominantni materijalni i politički položaj koji im je obezbedio predsednik. Drugo, oni su bogatiji od opozicije i imaju više finansijskih sredstava za investiranje u izbornu pobedu. Treće, imaju državu koju koriste za izbornu kampanju i predsednika koji daje velika obećanja koja uglavnom ne može da izvrši. Zato su naprednjaci homogena, monolitna privilegovana čvrsta glasačka politička mašina u državi, koja će učiniti sve da svoje interese zaštiti, odnosno da nastavi da upravlja državom, kako je to činila i do sada. Naprednjaci, bivši radikali, moraju da dobiju prevlast u parlamentu i da obezbede nastavak dominantne vladavine svog predsednika stranke i predsednika države, kao i da obezbede da ostali građani, „neprijatelji“ kako ih je predsednik na prethodnim izborima nazivao, a sada ih naziva „oni“ ne dođu na vlast. NJihov najveći problem je da dobiju i značajni deo glasova i „onih“, da bi dobili izbore.

2. S druge strane političkih podela i političke konkurentnosti očekuje se da „oni“, ako pobede na izborima ne budu revanšisti, jer bi u državi nastao politički haos sa nesagledivim posledicama. Najveća šansa za pobedu SNS i aktuelnog predsednika je činjenica da opozicione stranke nisu jedinstvene, nemaju materijalne uslove da pobede i izgleda da ne mogu da se udruže i motivišu da poverenje daju najboljem kandidatu za predsednika i najboljim kandidatima za izbore u parlamentima na svim nivoima državne uprave i samouprave. Izuzetak je verovatno kandidat za gradonačelnika Beograda. Posledice su jasne. Ako ne pobede propašće sve što su uspeli da ostvare u predizbornom procesu.

3. Žudnja za vlašću koju imaju pojedinci kao motiv za političko angažovanje može da bude manje ili više i slepa. Za sada se ne može proceniti koliko toga ima i u opozicionim strankama. Ostaje otvoreno kako će se opredeliti građani, odnosno birači, koji nisu članovi političkih stranaka. To zavisi od toga kako procenjuju svoje interese, svoju materijalnu i životnu poziciju i svoju budućnost, uzimajući u obzir šta se sa razvojem Srbije dešavalo u periodu od 11 godina vladanja naprednjaka. Najvažnije je šta se dešavalo sa bezbednošću i povećanjem standarda i kvaliteta života, odnosno blagostanja građana. Sa tim u vezi, treba podsetiti da je Šekspir ukazao na one političare čiji karakter, odnosno čiju ličnost najviše karakterišu žudnja za vlašću i dominacijom, kao i lukrativnost. Takvi tipovi, kada se bore da preuzmu tiransku vlast, po njemu su „gavrani koji grde crnu boju i bolesnici koji hoće da budu lekari“. Adler je upozorio da je „žudnja za vlašću“, radi dominacije i kao način bogaćenja, ne samo u politici, jedna od najjačih ljudskih želja i karakteristika. Za tajkune, koji se povezuju sa vlašću Kafka je rekao da su to „baroni, razbojnici, moguli“. Ćićolina, koja je bila u jednom periodu članica italijanskog parlamenta, izjavila je da političari više vole politiku i od seksa.

Autor je profesor emeritus na Institutu za poslovne finansije