Foto: FoNet/ Nenad ĐorđevićOd kada je Bog stvorio svet, možda i ranije, sve što se rodilo – umrlo je, i sve što je nastalo – nestalo je. To se dešavalo svim narodima, njihovim državama, strankama, pa i njihovim vođima. I, nama, grešnicima.
Nema Tomislava Nikolića, Tome, kako ga je radikalski i naprednjački svet i narod najčešće zvao, bivšeg predsednika Republike Srbije.
Toma je, možda, najbolji primer kako je zaborav brz, potpun i dobar. Kada u 21. veku žitelji jednog naroda pamte svog predsednika po rakiji koja nosi njegovo ime, „tomovači“, a ne po nekom, ne daj Bože, školskom sistemu, privrednoj reformi ili kosovskom pitanju, takođe je lep primer o sunovratu naroda koji ga je izabrao da mu bude predvodnik. I ja, grešan, među njima.
Zaboravila ga je i njegova stranka, čak i oni koji danas zauzimaju visoke položaje, koji su im i u mašti bili nedostižni i daleki, a do kojih nikada ne bi mogli doći da nije bilo Tomislava Nikolića.
Možda je to najpravednije, i najbolje rešenje, za njega i za narod.
Stranka, odnosno Aleksandar Vučić, nisu hteli da im bude ponovo predsednik države, a on nije iskazao hrabrost, kao 2008. godine, da se bar oglasi kao kandidat.
Imao je onu stvar da se suprotstavi Šešelju, s podrškom ili bez nje, a nije imao da se suprotstavi Vučiću. Imao je snagu da stranku osnuje, a nije imao hrabrosti da joj se vrati.
Samo ucenama i pretnjama ovo se može objasniti. I, otišao je u zaborav, tako brzo i tako duboko, da su prestali da ga pozivaju i na rođendan stranke!
Kada je stranka osnovana, bilo nas je dvadeset u Predsedništvu: Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Brana Crnčević, Jorgovanka Tabaković, Oliver Antić, Milan Bačević, Božidar Delić, Borislav Pelević, Gojko Radić, Branislav Blažić… Radoš Ljušić…
Morao sam da se poslužim tačkicama jer nisam siguran u izostavljena imena, a u stranci ne postoje zapisnici. Zamislite jednu veliku stranku, i tako moćnu, a da nema spisak prvog Predsedništva!
Crnčević i Blažić su preminuli, Delić je otišao, Antić je podneo ostavku, Cvijan, koji je kooptiran kasnije, oteran je naglavačke, a mene su, kako bi Vuk rekao, „na lijep način išćerali“. Ostali su skrajnuti, što dalje, da se ne vide, i da se ne čuju!
Bilo nas je u Predsedništvu dvadeset koji smo stvarali stranku, danas ih je pedeset koji je rasturaju, tiho i u potaji.
Ostali su u vrhu državne administracije i stranke samo nekolicina drugorazrednih osnivača, koliko i prstiju na jednoj ruci.
Oni su pristali na ulogu nevidljivih i pokornih. Svi, i oni malo aktivni, i oni nasilno umirovljeni, bez razlike, čude se retko viđenom čudu, da u Skupštini, Vladi, ministarstvima i svim ostalim javnim funkcijama odlučuju o našim i narodnim sudbinama osobe koje su nam kuvale kafu u Čika Ljubinoj ulici i starom Merkatoru ili, u najboljem slučaju, bile sekretarice.
Da li je to moguće u bilo kojoj normalnoj državi, izuzimajući Srbiju? I, još bitnije, i njih će posle ovih izbora oterati, pa će, i strankom, i narodom, i državom, upravljati suveren i masa bezimenih.
Evo jednog očiglednog primera. Na sednicama Skupštine i GO SNS u prvom redu više nije bilo mesta za nas dvadeset, osim ako neko nije nasilno seo i istrajao u upornosti da ga ne mogu ukloniti.
Dobro plaćene „dame“ sa štiklama od 12 cm, određivale su gde će ko da sedne. Možda nas je neka i prepoznala, ali nam je autoritativno dodeljivala mesta, što dalje od prvog reda, u kojem su sedela mnoga neprepoznatljiva lica.
Kada je Tomislav Nikolić, kao predsednik Republike, odabrao svoju ekipu, samo je dvojicu osnivača stranke uzeo za saradnike – Olivera Antića i Miroslava Latinovića.
Ostali članovi njegove ekipe bili su anonimusi, i retko koji iz stranke. On je, znatno pre Vučića, digao ruke od svojih prvih ljudi, potonji je samo nastavio ovu praksu. Takva stranačka politika je retkost.
Dve pojave, između ostalih, obile su se o glavu Nikolića: 1) distanciranje od svojih prvih ljudi i osnivača stranke i 2) napuštanje funkcije predsednika stranke.
Da se držao svojih ljudi, s kojima je osnivao stranku, oni mu ne bi dali da se tako olako odrekne vođenja stranke. Tako je izgubio svoje najbliže saradnike, još dok je bio predsednik Republike.
Stupivši na dužnost predsednika države, primio je nas nekoliko osnivača stranke i rekao nam: „Ovde sam usamljen, dođite kad god želite, na kafu i razgovor.“
Imao sam potrebu da se s njim susretnem više puta, ali me je tokom svog mandata primio svega četiri puta, i na svaki prijem čekao sam po pola godine! Nisam siguran da je bio toliko zauzet i da je zaboravio dato nam obećanje.
Zaboravljajući svoje prijatelje, zaboravio je i sebe, a zaboravili su ga i prijatelji, i, što je najgore, zaboravili su ga i oni koji su ga izabrali za predsednika Srbije. Danas ga pamte samo po jednoj lošoj pojavi, zadržavanju svoje rezidencije na Dedinju.
U njoj živi sasvim izolovan, i od naroda i od države, negdašnja prva ličnost Srbije. Ta izolovanost, svojevoljna ili nametnuta, po kazni neizrečenoj, nije ništa drugo do kućni pritvor.
Srpski narod zapamtio je Miloševića po ratobornosti, Đinđića po ubistvu, Koštunicu po ćutljivosti, Tadića po paunosti, a Nikolića po naivnosti. Bilo nas je u Predsedništvu dvadeset koji smo stvarali stranku, danas ih je pedeset, koji je nesvesno rasturaju, tiho i u potaji.
Autor je profesor univerziteta i istoričar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
