SO je ono što nam treba

Taj osećaj je mozaik mikroemocija koji može da oslika samo grčka drama.

Prisutni u Kombank dvorani bili su jedinstveni u stavu da je dolazak Vučića na vlast momenat koji je stvorio jedinstvo mesta, vremena i radnje decenijske antičke tragedije koju kolektivno preživljavamo.

Svi smo osećali neku vrstu simpatije prema glumcima koji su se skromno i oprezno postrojavali na polumračnoj bini.

Simpatija nije naklonost prema određenoj osobi ili iracionalna privlačnost prema nekom od lidera opozicije.

Simpatija koja je, makar i jednokratno, ali čvrsto povezala i publiku i glumce bila je samilosno zajedništvo nastalo interakcijom grupe ljudi koji imaju zajedničkog neprijatelja, zajednički problem i zajednički cilj.

Polako se shvata da su „građanski“ protesti započeti u novembru mesecu 2018. godine bili samo episodija ove naše tragedije, neizbežna faza u kristalizaciji narodnog nezadovoljstva.

Ona je počela razbijanjem jedne glave, ali je trajala i završila se razbijanjem svih naših glava o permanentno i sofističko pitanje – ima li ovo smisla, ima li ovaj put putokaz, vodi li nas nevidljiva ruka Gospodara u krug kao lipicanere dok se ne umorimo i dok nas konačno ne izdresira?!

Zvanično smo ušli u eksodos našeg ditiramba čiji su tragediografi iskoristili sve moguće trikove, zaplete, obrte, prevare kako bi publiku zabavili, uspavali ili hipnotisali.

Šta ovaj novi početak razdvaja i razlikuje od svih onih neuspešnih i razočaravajućih početaka koji su istovetno pompezno najavljivani?

Prvo, ovaj početak ima cilj, a ne samo povod.

Cilj je smena Vučićevog autokratskog režima, a povod su nedemokratski i nepravedni izbori.

Drugo, odgovor na odlučujući izazov ove godine dat je jasno i nedvosmisleno – BOJKOT! Bojkot izbora na svim nivoima kao metod koji će delegitimisati čitav izborni proces, što neće samo dodatno polarizovati srpsko društvo, već preti da proizvede značajne međunarodne posledice.

Treće, ono što je bio hroničan nedostatak opozicije u dovoljnoj dozi je bio prisutan tog najtoplijeg 1. februara u istoriji merenja vremena u Beogradu – jedinstvo.

Ali, ako bogalj hoće da trči, a zdrav čovek ne želi – obojica će ostati u mestu. Srpska opozicija jeste obogaljena, izmrcvarena, osakaćena, ali ona mora pokrenuti mase.

Pred njom je završni test koji će pokazati da li ovaj narod i dalje poseduje instrumente svojevoljne sile pomoću kojih će konačno izaći iz začarane dimenzije u kojoj dominira orvelijanska sveprisutnost vladara.

Srpska opozicija će pored svih navedenih stvari morati da napravi srebrni metak, glogov kolac ili kriptonit bez kojeg je sve besmisleno, besciljno i bespotrebno, a to je program.

Program opozicije mora da bude ustremljen ka budućnosti. Reformski zahvati koliko su nepopularni toliko su neophodni.

Dubinska modernizacija i sveobuhvatna demokratizacija društva mora da bude magistralni pravac nove vlasti bez obzira na njenu ideološko-konfesionalnu orijentaciju.

Primarni zadatak je obnoviti krvotok svake države – reformisati, reorganizovati i unaprediti zarobljenu privredu koja je svedena na feudalne manufakture sa ponižavajućim nadnicama.

Zatim, neophodno je ponovo elementarno opismeniti milione.

Moramo priznate greške i učiti iz njih.

Slepo precenjivanje zapadnih uzora i obrazaca najrazornije posledice je imalo na obrazovni sistem.

Bolonja je od budućih akademaca napravila kursadžije, privatni fakulteti postali su rasadnici poluobrazovanih falsifikatora i regrutni centar za one koji sa manjkom znanja i viškom ambicije jurišaju na državne funkcije.

Narod se ne može prosvetiti u tiraniji, a prosvećen narod tiraniju ne podnose.

Obrazovanje je i lek i prevencija!

Nije nam poznato zašto na bini nije bilo predstavnika Dosta je bilo, kada su se i oni opredelili za isti hazarderski potez.

Pored onih kojih nije bilo a očekivani su, veliko interesovanje izazvali su oni koji su bili, a neočekivani su.

Slobodan Samardžić je jedan od njih.

Iritantno je kako oni koji ne smeju da otvoreno da stanu uz vlast i podele njenu sudbinu, tako lapidarno, neargumentovano i vučićevićevski napadaju bojkotaše.

Iza Samardžića postavili su moralni slippery slop koji se završava sve do Amfilohija, Mihajlova i Legije (sic!). Jedni su sektaši đinđidovci kojih bi se danas i sam Zoran klonio, a drugi su Tadićevi sinekuristi.

Kako je lako prenebregnuti činjenicu da je pokojni Zoran postao premijer zahvaljujući podršci, glasovima i poslaničkim mandatima upravo tog inkriminisanog DSS-a.

Kako je lako zaboraviti da bez tog istog DSS-a Tadić ne bi postao predsednik Srbije, već bi Srbijom zavladao radikalni dvojac Vučić/Nikolić uz Šešelja sa džojstikom u ruci.

Kako je lako izbrisati iz sećanja da je glasovima demokrata taj retrogradni, proruski, JSO Samardžić postao ministar, i to, whait for it!, ministar za Kosovo i Metohiju!

Kako sebi da objasnim tvrdnju da je DS uvek pravio koalicije koje su Srbiju gurali na Zapad, kada su posle Samardžića iste te demokrate posadile Palmu za ministra, dok je Ceca pevala državnom vrhu, a Tadić bodrio jagodinske Tigrove – sportsku sekciju Arkanove Dobrovoljačke garde?

Evropa zdaj!

Jedno je jasno – svi oni koji izlaze na izbore, ali i oni koji svoj „opozicioni minuli rad“ koriste protiv bojkotaša i na taj način se preporučuju vlasti, postaju njihovi saputnici ka samouništenju.

To nije nikakva isključivost, već elementarna logika.

P. S. Srpska opozicija je odličan naziv! SO je ono što Srbiji treba. Bez soli se ne može, bez soli je sve neukusno, prestanimo da budemo neslani i u budućnost krenimo CUM GRANO SALIS!