Sociologija u tramvaju

Ima, ako se osvrnemo na događaj koji se nedavno dogodio i zbog koga su se usijale društvene mreže. Sadržaj tog događaja je većini poznat i zbog toga ću ga opisati samo u jednoj rečenici: sredovečni nasilnik napastvovao je maloletnu devojku u tramvaju, naočigled tri putnice i šofera, pri čemu se niko od njih nije usudio da odbrani devojku. Na sreću, siledžija je brzo uhapšen i predat istražnim organima.

A sad, vizuelna sociologija (kratak uvod za nesociologe)! Možda je najbolja prethodnica ove sociološke discipline bila ideja našeg savremenika Edgara Morena, koji je još pre više od pola veka težio zasnivanju „nauke o događaju“. Događaj je, po njemu, prognan iz nauke u meri koja se poistovećuje sa pojedinačnošću, proizvoljnošću i slučajnošću zato što je sociologija uporno i beznadežno težila donošenju opštih zakona i otkrivanju nekakvih modela, struktura i sistema. U našem slučaju, vizuelna sociologija temelji se upravo na događaju, na način da preko fotografija, video-snimaka i drugog vizuelnog materijala pojedinačne događaje dovodi u vezu sa stanjem u kome se dotično društvo nalazi.

Studija slučaja na osnovu fotografije: nasilnik iz beogradskog tramvaja na sebi je imao crnu majicu sa srpskim simbolima – dvoglavim orlom i četiri ocila. Već na prvi pogled, njegov socijalni identitet je vizuelno prepoznatljiv: čovek patriota kome nacionalna i državna simbolika predstavlja svojevrsnu propusnicu za različite krimi akcije. U kvazipatriotskom društvu, kakva je današnja Srbija, to znači oprost svih grehova, pa i ovih koji se tiču nasilništva prema ženama. On dobro zna da su za takva dela kazne minimalne, gotovo simbolične. Zašto on, vizuelno prepoznatljiva Srbenda, da ne miluje i mazi svoje „sestre“ Srpkinje, čak i protiv njihove volje!? U ovoj zemlji njegov profil je profil poželjnog „mačo“ muškarca, koji je sasvim u skladu i po meri ovdašnjih vlasti. Oni „mekši“, mladi i školovaniji Srbi davno su otišli preko „grane“ ili su na putu da to učine.

Ostavimo po strani nečinjenje prisutnih putnika, bolje reći putnica. Ima smisla govoriti o izostanku empatije i odsustvu građanske solidarnosti, ali ovde je pre reč o strahu kao nečem jačem. Strah je, najverovatnije, paralisao svaku njihovu akciju i na tome im ne treba previše zamerati – možda su nedužne žene mogle proći gore nego njihova maloletna saputnica! Ili su, što je takođe verovatno, na ovaj događaj gledale kao na svakodnevnu scenu iz rijaliti programa u kojima, osim seksualnih radnji, ima i ozbiljnih fizičkih okršaja koji prolaze nekažnjeno. Stvarno i virtuelno u društvu koje se zaplelo u mrežu sopstvenih nesposobnosti prepleteno je. Simulakrumi, lažne slike iliti prividi prikrivaju stvarno stanje stvari, kako reče Žan Bodrijar. U duhu njegovih reči, stvorena je hiperrealnost koja maskira, izvitoperava i prikriva odsustvo duboke realnosti. Na kraju, da li se čitavo srpsko društvo preselilo u rijaliti ili je, pak, rijaliti oblikovao ovo društvo – to je tema za ozbiljna sociološka istraživanja ljudi i događaja. Ona nam mogu pomoći u identifikovanju stanja u kome se svi nalazimo. Ovo je samo jedan kroki ogled koji je imao za cilj da kontekstualno, na osnovu jedne fotografije pojasni kulturni profil Srbije u momentu njenog moralnog sunovrata. U vizuelnoj kulturi („civilizacija slika“ – Enriko Fulkinjoni), koja je dominantna u svetskim razmerama, vizuelna sociologija i vizuelna antropologija imaju sjajnu perspektivu.

Autor je profesor i sociolog kulture