Sokobanjski sir umesto rudnika

Branka me danas baš žestoko ubeđuje da je to njena reka, te sam kao i svaki papučić bio prinuđen da joj Izgaru usmeno poklonim. Naravno, znamo i ona i ja da je reka prirodno bogatstvo Srbije i da pripada svima.

Faktički, možda je Branka u pravu, kad bi češće bili tamo, reka bi bila naša. Jer nažalost tamo skoro da više nikog nema. Dakle, klinac iz sedamdesetih godina prošlog veka, jurcao je okolo na „poniki“ (najbolji bajs svih vremena), uveče ispred crkve sa ostalom decom igrao fudbal, radovao se kokodakanju Naninih kokoški, jer su jaja čim ih donese iz gnezda završavala u njegovom tanjiru.

Paradajz, zelenu salatu i ostalo povrće brali smo pred ručak u bašti iza kuće. Glavni problem je bio taj što je moj komšija i rođak Dragan popodne čuvao krave i ovce, a prepodne pčele, što je meni bilo jako smešno, jer kao, brate što bi neko čuvao pčele…

Kasnije sam saznao. Zato što pčele pobegnu kad počnu da se roje, a onda ih onaj ko ih čuva nekako smesti u košnicu. Košnica pčela bila je ozbiljan imetak.

Glavna zabava bila je „zavrtanje vade“. Naime, pet kuća zaseoka Markovića prokopalo je kanal od reke do bašte. U danu u kome niko nije zalivao baštu, mi bi ujutru zagradili kanal. Oko podne kanal bi presušio, a nama je ostalo da samo prođemo i pokupimo ribu.

A onda je ribe bilo sve manje i manje. Kažu da su iz obližnjeg rudnika „Soko“, oko kilometar uzvodno počeli da puštaju otpadne vode, što je uništilo floru i faunu reke Izgare.

Nisam kompetentan da pričam o rudniku „Soko“, niti o rudarenju u Srbiji. Nekoliko mojih direktnih predaka radilo je u tom rudniku. Voleo bih da danas o rudarenju pričam sa ćaletom, ali on već dugo ore nebeske njive, kako bi to rekao Đole, koji mu se pridružio.

Često mislim šta bi mi danas izuzetan geolog, zaljubljen u rudarstvo rekao. Kako sam uskraćen za ovu informaciju, imam potrebu da iznesem svoj laički stav, na osnovu nespornih podataka.

U proteklih 50 godina rudnik „Soko“ u nekoliko nesreća, odneo je mislim više desetina života, ostavio silnu decu bez očeva, a mnoge kuće u sokobanjskom i aleksinačkom kraju zavio u crno. I uvek mi se činilo da taj rudnik ne pripada tom raju na zemlji.

O Sokobanji mnogo važniji ljudi od mene rekli su šta su imali, a ono što je nesumnjivo, to je da ova banja i ovaj kraj predstavlja ne samo mesto sa najčistijim vazduhom u Srbiji, već i u ovom delu Evrope.

Spomenuti Dragan nije trebalo da sedamdesetih godina prošlog veka sam čuva nekoliko ovaca i krava, već su se tu morale napraviti ogromne farme, koje bi uposlile veliki broj ljudi, a proizvodile bi izuzetan sokobanjski sir, koji koliko mi je poznato do današnjeg dana nema zaštićenu oznaku geografskog porekla. Mladi bi ostajali, sela bi se razvijala, Srbija bi napredovala.

Naravno, zbog svega što sam naveo ovaj kraj ima i mogućnost za ozbiljan razvoj seoskog turizma. Priroda lepša nego u samoj Sokobanji, a na samo desetak minuta od njenog centra.

Nisam vam ovo napisao da bi izigravao lokal patriotu i evocirao uspomene na svoje detinjstvo. Dolina Jadra podjednako je lepa kao i kraj mog porekla, plodno zemljište, zdrava voda, te ima ogromne potencijale u poljoprivredi i turizmu.

Neko reče, Drina je majka, a majka se ne prodaje. Nemam ja dobri ljudi, pojma o litijumu, ali imam malo pojma o matematici. Rudna renta Srbije je tri odsto. Ugroziti sve ovo o čemu sam pisao, postati jedina kolonija na tlu Evrope, dati stranoj kompaniji 97 odsto, nije pogrešno, već suludo.

Srbija je zemlja koja ne ume da pravi mercedes i ne pravi ga. Ikarbus je zarastao u korov, uprkos nekim drugim obećanjima. Srbija nema tehnologiju za vađenje litijuma, a strane kompanije neće voditi računa o našoj vodi i zemlji.

Bojim se da ovo nije samo naš problem, jer bi mogao biti ugrožen crnomorski sliv. Drina u Savu, Sava u Dunav i da opet citiram Đoleta „Dunavom do Crnog mora sve je dalje prosta stvar“.

Mi imamo zemlju koja daje malinu, voće i povrće, što je božiji dar. Imamo zdravu vodu, što će u budućnosti biti zlata vredno. Imamo turističke potencijale, te je sve ovo mogućnost da oživimo selo, a to je spas za Srbiju.

Žao mi je što nismo svesni. Nije ovo političko pitanje. Nije tema ko je šta rekao, ko je koga napao, optužio, ko je demokrata, a ko autokrata. Tema ne samo litijuma, već rudarenja u Srbiji je tema za najširi društveni dijalog.

Za taj dijalog, ovo društvo izgleda nije sposobno.

Zaboravljamo samo da će potomci i onih koji su za kopanje litijuma, ali i onih koji dele mišljenje iz ovog teksta živeti ovde. Neće baš svi da odu.

Ali bojim se da će se teško živeti, a lako umirati.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.