Solidarno prema ruskoj agresiji

Naše zemlje povezuju susedski odnosi i zajedničke vrednosti, kultura, istorija i aktuelni izazovi.

Simbol tih veza je moderni ustav, drugi u svetu, koji je poljsku plemićku demokratiju preobrazio u efikasniju ustavnu monarhiju.

Nažalost, taj čin je nastupio sa zakašnjenjem. Tri saveznička apsolutizma, ruski, pruski i austrijski, uništili su jedinstvenu političku i civilizacijsku zamisao kakva je bila slobodarska, multietnička, multireligijska Prva Poljska Republika.

Preci današnjih građana Srednje i Istočne Evrope većinom su postali carski podanici.

Bili su prinuđeni da svojom krvlju, imovinom i radom podržavaju širenje Ruskog carstva.

Naučivši tu lekciju iz istorije o pljački, progonima, uništavanju kulturnog nasleđa i genocida koje su nad našim narodima počinile Rusija i Sovjetski Savez, svesni okupacije dela teritorije Ukrajine od strane trupa Ruske Federacije koja faktički traje od 2014. kao predsednici zemalja našeg regiona potpisali smo tada svečanu deklaraciju u kojoj smo istakli da ujedinjena Evropa treba da bude otvorena za sve zemlje i narode koji dele njene vrednosti, a da je za sve nas solidarnost naroda, naročito u svetlu aktuelnih pretnji našoj zajedničkoj bezbednosti, jedan od kamena temeljaca mira, stabilnosti i razvoja (…).

Ove izjave su podjednako snažno odjeknule nepunih godinu dana kasnije, 13. aprila 2022. prilikom ponovnog okupljanja predsednika Poljske, Ukrajine, Litvanije, Letonije i Estonije, kada je domaćin bio predsednik Volodimir Zelenski.

Okupili smo se u Kijevu, pod paljbom ruskih agresora. Dramatični apeli na odlučnost i solidarnost u suočavanju sa ruskim neoimperijalizmom koje Evropa godinama upućuje nisu doprli do određenih političkih elita na našem kontinentu.

Otvoreno izražena namera Putinovog režima da – u istom ili sličnom obliku – ponovo stvori „zatvor za narode“, kakav je bio Sovjetski Savez, i zone uticaja u bivšim državama istočnog bloka; veličanje komunizma i Staljina; bacanje semena razdora u evropsku porodicu naroda; pokušaji mešanja u demokratske procedure zemalja NATO-a i EU; represije nad ruskim disidentima i izdajnički napadi na njih; konstantno ugrožavanje bezbednosti vazdušnog i pomorskog prostora evropskih zemalja od strane ruskih oružanih snaga i neprijateljske aktivnosti u sajber prostoru; invazija na Gruziju 2008.

I hibridni rat protiv Ukrajine 2014; hibridni napad 2021, kada je Lukašenkov režim, podređen Moskvi, najpre prevezao migrante sa Bliskog istoka u Belorusiju, a potom ih nahuškao da pokušaju da nasilno pređu istočnu granicu Poljske, koja je ujedno i granica EU i NATO – ni sva ta „zvona na uzbunu“ nisu zaustavila neke političare i uticajne ličnosti da ponavljaju kako je neophodno „razumeti Rusiju i njene osetljive tačke“.

Predstavnicima zemalja našeg regiona nije se verovalo kada su upozoravali da će Moskva pre ili kasnije iskoristiti nova infrastrukturna ulaganja i ugovore o isporuci ruskih energenata kao oruđe za brutalnu ucenu. Nedavni događaji su dokazali da smo bili u pravu.

Dvadeset četvrti februar 2022. postao je prekretnica u svetskoj istoriji. Nakon tragičnog sukoba u Bosni i Hercegovini pre 30 godina, u Evropi je ponovo buknuo rat. Ponavljaju se događaji koji na ovim prostorima nisu viđeni od 1945.

Hiljade vojnika i civila ginu. Bombardovana sela i gradovi nestaju sa lica zemlje. Ruski agresori ne dozvoljavaju da se njihovi stanovnici evakuišu. Koriste teror i taktiku spaljene zemlje. Vrše pljačke, silovanja i mučenja – između ostalog i nad ženama i decom – i masovna pogubljenja. Istrage koje tužioci Međunarodnog krivičnog suda trenutno vode moraju dovesti do osude nalogodavaca i počinilaca ovih poraznih zločina protiv čovečnosti.

Poljske vlasti, volonteri i milioni Poljaka pomagali su izbeglicama iz Ukrajine od samog početka rata. Pomažemo građanima iz više od 150 zemalja širom sveta da se vrate kući. Oko tri miliona ljudi je ušlo na teritoriju Poljske, od kojih je gotovo dva miliona ostalo kod nas, uglavnom žena, dece i staraca. Iako ih smatramo gostima, a ne izbeglicama, iako ovde ne nalaze utočište u tranzitnim kampovima, već u privatnim stanovima, parohijskim i verskim objektima, zdravstvenim ustanovama i komunalnim zgradama, za nas je to ogroman izazov.

Poređenja radi – tokom migracione krize 2015. u Evropu je pristiglo nešto više od 1,8 miliona ljudi. Hitno nam je potrebna finansijska podrška, barem onakva kakvu je Turska dobila nakon što je primila tri miliona izbeglica sa Bliskog istoka.

Ali ipak, pomoć je prevashodno potrebna Ukrajincima koji se brane od zločinačke agresije. Neophodna im je vojna oprema, ali i konstantan ekonomski pritisak na Rusiju, kako bi se oslabila njena ratna mašinerija.

O sudbini našeg kontinenta trenutno se odlučuje na ukrajinskim poljima. Vodi se izuzetno teška borba za sigurnu budućnost, slobodu, identitet i dobro ime cele Evrope. Vreme diskusija je prošlo. Sada je vreme za solidarno, odlučno delovanje.

Autor je predsednik Poljske

(Tekst je istovremeno objavljen u mesečniku „Ono najvažnije“ i u drugim svetskim medijima u okviru projekta „Upoznajemo svet s Poljskom“, koji se sprovodi u saradnji s Narodnom bankom Poljske i Institutom za nacionalno sećanje)