Da smo, svako u svom okruženju, ispravljali ono što je pogrešno i pogrešne ljude zaustavljali na njihovom putu, da smo ih sprečavali da čine loše stvari, ne bi se te loše stvari dešavale – govorio je Zoran Đinđić…
Koliko je pogrešnih ljudi bilo prošle nedelje u Nišu, kada se trujumfalno (a kako bi danas u Srbiji drugačije?) otvarao provincijalni motel Nais?
Provincijalnost je iskazao svojim mizanscenom, „paradom pijanstva i kiča“ što reče Đole Balašević. Nikad umorni Broj jedan sijao je od radosti u sebi prebrojavajuće uspehe koje samo on i vidi (zato nam se i čini da često pravi nepotrebne grimase: to se u njemu njegovi uspesi bore sa neuspesima koje mu zla opozicija spočitava). Uredno se obraćao Draganu Markoviću sa „gospodine Palma“, dovodeći do besmisla ono što Englezi zovu uljudnost i učtivost („polite“). Jednostavno, reč gospodin („mister“) teško ide uz nadimak, ma makar mister bio iz Jagodine.
Pijan (samo pijan?) Željko Mitrović „igrao“ je po stolovima mada je trešenje nogama ovog barda novinarstva i ljubimca Broja jedan meni više ličilo na konvulzivni napad (daleko bilo epilepsiju). NJegov brat po duhu (siromašnom), Marić Milomir, nije viđen na stolovima mada kamera nije pratila prostor ispod stolova pa se ne mogu zakleti da nije bio blizu svom bratu Željku… Ali od svih pogrešnih ljudi, čini mi se da je „najpogrešniji“ ipak bio Zvezdan Terzić. Da li je ovaj čovek opskurnih kvaliteta svestan šta predstavlja, te da jedan nacionalni simbol (a Zvezda to sigurno jeste) ne sme biti zloupotrebljena nikako, najmanje ne u dnevno političke svrhe! Ni Zvezda ni Partizan ne smeju pripadati bilo kojoj političkoj opciji jer su oni za Srbiju ono što je za neku normalnu zemlju, na primer Ustavni sud. Šta je jadan tamo tražio?
Savete od Broja jedan kako da Vukanović da novi gol? Lako je Kokezi, on u Naisu nije predstavljao nikoga osim svoju mračnu radikalsku prošlost, mogao je da se lupa po ramenima sa Željkom i Milomirom.
A da li ijedna Vučićeva fantazmagorija može proći bez vernog Kerbera, Dragana J. Vučićevića? Mitski Kerber nije dozvoljavao odlazak od njegovog boga Hada, ovaj ovdašnji, koji jednako opasno reži, ne dozvoljava prilazak svom bogu Vučiću. Pošto ove nedelje nije organizovao niti jedan rat o kojem bi pisao u nečemu što se zove Informer, mogao je mirno da se svije uz skute Broja jedan i dobije nagradno milovanje po glavi (ko se ne seća da podsetim – Vučić je rekao za Vučićevića da je čestit i pristojan čovek).
I na kraju, ali nikako ne najmanje važno – Beba Popović! Tek da besmisao kulminira i da se na jednom mestu, kao u kakvom vivarijumu, nađu svi opskurni likovi kojima današnja vlast ne oskudeva. Beba Popović – dokaz da apdejtovani radikali podnose žutu boju, ako im donosi korist.
Hotel, koji se inače u ono nenarodno vreme do Tadića zvao motelom, naravno najlepši je na koridoru 10 – šta da radimo kada slabije ne umemo? Naša mera je najveće i najlepše! Još kada „gospodin Palma“ napravi akvapark lepši nego u Jagodini… Onda neće morati da osvanu vesti hotel Nais sa bazenom, a u zagradi „od sledeće godine“…
Ništa u životu nije slučajno i nema nenamernih grešaka i radnji, učio nas je Frojd – sve je stvar podsvesti. Ni kod otvaranja hotela Nais ništa nije bilo slučajno – podsvesno se želeo glamur i trijumf, a dobili smo ruganje. Hvaleći „dobru privatizaciju“ ćerki Ivice Tončeve, državnog službenika, Broj jedan je čak rekao da je zahvalan što devojke nisu uzele subvencije koje su im nuđene, već su lepo iskeširale oko 10 miliona evra!
U vreme kada prosečna srpska cura nema para ni za espreso, već ljubomorno čuva svaki dinar za kartu do Nemačke u jednom pravcu, deca političara troše milione evra. Dobro de, Ivica Tončev je „privatni preduzetnik“, a inače i državni sekretar u ministarstvu spoljnih poslova, što je logično uhlebljenje za preduzimača, zar ne?
Ima jedan vic o vernicima koji su pitali hodžu šta je to demokratija. Ovaj mudri efendija odgovorio: to je kada se ja popnem na minaret pa mokrim po vama, a u isto vreme vi imate pravo da mokrite po meni…
Broj jedan se u Naisu popeo na minaret i od svih nas svesno napravio magarce. Svima je naravno jasno da su uložene pare Ivice Tončeva, mada u zemljama koje nisu tako napredne i izuzetne kao mi, država ne sme da privatizuje hotele. Koliko je državi i Broju jedan lično bilo stalo da se ovaj hotel otvori svedoči i činjenica da su „putevi Srbije“ odavno asfaltirali prilazne puteve i parkinge hotelu Nais. Tako je jedno ministarstvo pomoglo drugom ministarstvu da privatizuje hotel. Onda je i stranka SNS (Sve je Naše u Srbiji) dobila i hotel (već ima fudbalski klub kojem Vučić mora da pronalazi strelce golova).
Stalno govorim o tome – najveći problem ove države što se stalno bavi mesečarenjem, ne dozvoljavajući jasnu percepciju – šta je ovde java, a šta san. Somnabulizam je nova nacionalna osobina Srba. Ovde se ne zna šta je bogatstvo a šta siromaštvo (pa nam godinama poturaju cifru od 500 evra kao magično veliku), šta je socijalizam a šta kapitalizam („najveći“ socijalista Vulin i „najveći“ kapitalista Karić u istoj su koaliciji), jesmo li republikanci ili monarhisti, jesmo li za evropske vrednosti ili za „srpsku listu“ i Milana Radojičića… Ako pitate da li je otac ministra Stefanovića posredovao u trgovini oružjem (o čemu bruju Evropa), dobijate odgovor da otac nije vlasnik te firme!?
Kada osporite doktorat Malom i zapitate se kako jedan tako nepošteni čovek uopšte može da bude ministar, Broj Jedan odgovara kao Kaligula – da je za postavljenje ministra potrebna samo njegova volja, a ne fakultet. Nepoštenje i ne pominje, s obzirom da je jasno da su se u vladi i skupštini, voljom našeg Kaligule našlo mnogo Incitatusa.
Jedan od njih koji se odaziva na ime Atlagić iz petnih se žila trudio da uvredi univerzitetske profesore – a uvredio je samog sebe. Somnabulizam Atlagića ipak nije bez odjeka – ne vole profesori, u principu konformisti, da im imenom vitla po skupštinskoj sali neki Incitatus. Stoga našoj deci, studentima u beogradskom rektoratu, umesto nekog od nas govori profesor Karapandža iz Visbadena. Smatraju srpski profesori da je to dobra i bezbedna razdaljina, dokle ne dopire aktuelni srpski somnabulizam.
Tako se studenti bore i za moje ideale – teško je to objasniti ljudima koji misle da su ideali stilska figura a ne način vaspitavanja i života. Nastavite u rektoratu sve do sudnjeg dana! To je neka nedelja u martu? Verovatno, mada se bojim da se ovo nadošlo mesečarstvo ne može izlečiti izborima…
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
