Sonja Biserko nikako ne može biti u pravu

Toj operaciji prethodio je sastanak tadašnjeg hrvatskog predsednika Tuđmana sa hrvatskim generalima, na kojem sa sa audio snimka mogao čuti njegov glas u naredbodavnoj intonaciji, da je cilj date operacije „konačno rešenje“ pitanja Srba u Hrvatskoj.

Sintagmu „konačno rešenje“ stavio sam pod znake navoda jer je tu istu sintagmu koristio nacistički firer za Jevreje. Da je posredi zločin etničkog čišćenja, najveći posle Drugog svetskog rata, naznačio je i Haški sud koji je trojicu poznatih generala koji su rukovodili Olujom u pravosnažnoj presudi osudio na preko 20 godina zatvora. U sudskoj praksi dotad nije zabeležen paradoks da ljudi osuđeni na toliko velike zatvorske kazne budu u drugostepenom postupku oslobođeni.

Vesna Pešić, kojoj niko ne može pripisati etnonacionalističku nastrojenost, okarakterisala je u listu Politika tu oslobađajuću presudu kao „skandal nad skandalima“, povezujući je sa činjenicom da je „zeleno svetlo“ za Oluju dala Amerika.

Sonja Biserko, koja za raspad Jugoslavije i za sve što se posle toga negativno događalo optužuje isključivo Srbe i Srbiju, morala bi da odgovori kakvu bi korist Srbija imala od priliva u nju ogromnog broja građana srpskog etničkog porekla rođenih u Hrvatskoj. Naravno, da bi njen odgovor bio potpuno apsurdan, jer se na besmislena objašnjenja mogu davati samo besmisleni odgovori. Da problem privođenja članova komandnog štaba te operacije u Haški sud ni ne pominjemo.

Nisu u pravu ni oni koji Oluju nastoje opravdati prethodnom nacionalističkom politikom Slobodana Miloševića, jer je to, zapravo, zagovaranje revanšizma. NJih treba pitati sledeće.: Da li bi Jevrejima trebalo oprostiti ukoliko bi se, ako im se za to pruži prilika, prema Nemcima odnosili na način na koji su se nacisti odnosili prema njima. Dakako, da ne, jer bi u tom slučaju oni u istoj meri postali zlikovci kao i nacisti.

Uostalom, odavno je poznato da su se Milošević i Tuđman tajno dogovarali oko podele Bosne, kao i Tuđmanovi pokušaji tihog rehabilitovanja NDH.

Ovu svoju kratku reakciju završiću ukazivanjem na svoje lično iskustvo koje sam pre neku godinu doživeo u Skoplju, gde me je na međunarodnu konferenciju pozvao njihov Filozofski fakultet.

Tom prilikom vozio sam se jednom taksijem i upitao vozača da li taksisti „s ove strane Vardara“ prelaze na „onu stranu Vardara“. NJegov odgovor je bio odrečan. Na isti način mi je odgovorio i kada sam ga upitao da li taksisti s one strane Vardara prelaze na ovu stranu. Ova izjava, ne političara ni teoretičara, već taksiste koji oseća pulsaciju svakodnevnog života, rečito svedoči da u današnjoj Severnoj Makedoniji, Makedonci i Albanci ne žive jedni sa drugima, već jedni pored drugih, i pored toga što je posle raspada na njenom čelu bio umereni političar Kiro Gligorov.

Do normalizacije odnosa između republika prethodne Jugoslavije ne može doći ukoliko se samo jedna strana potpuno osuđuje, dok se druge strane romantizuju i idealizuju. U realnom svetu ne postoji podela na đavolske i anđeoske zemlje. Govor Sonje Biserko je zato primer ekstremnog govora mržnje.

*Autor je pisac i prevodilac