SOS: Srpsko opsadno stanje

Srbija je već mesecima u neproglašenom faktičkom teškom vanrednom stanju, tačnije u ratnom „klinču“ sa opakim virusom – pri čemu za sada nije uveden „policijski čas“.

Dok se školski časovi sve više „prenose“ u kućne uslove – tržni centri, ugostiteljski objekti, noćni klubovi, kladionice, teretane i sl. se ne predaju.

Politički i zdravstveni sistem su u svekolikom ropcu, a vlast kao da je sve življa u smislu sopstvenog samoodržanja.

Kad je trebalo/moralo da budemo „otvoreni“, zatvarali su nas – i obrnuto.

Jer, kada je bilo relativno lakše, tj. osetno manje rizična epidemiološka zbilja, nametnute su nam neuporedivo restriktivnije mere izolacije nego ove aktuelne – a sada kada je preopasno za svakoga, veleodlučioci nedeljama uzimaju situaciju previše olako, navodno „vagaju neprekidno“!

Ne odskora, nominalni Krizni štab vegetira, uznemiren i unezveren: raspada se i politički i medicinski.

Između zdravlja i ekonomije kao da „biramo“ postepenu propast oba ta uporišna stuba.

Maske za lice, distanca, pojačana higijena i dezinfekciona sredstva ne pomažu optimalno – jer se od strane brojnih i ne koriste, ili se ne upražnjavaju dovoljno i pravilno.

Kasnimo u svemu – u približavanju uhodanim evropskim tekovinama, u blagostanju, u temeljnoj ustavnoj rekonstrukciji države, u nefasadnoj vladavini prava i institucija, u uspostavljanju nezavisnog pravosuđa, u medijskim (i drugim) slobodama, u fer i ravnopravnim izbornim uslovima (itd.), a naročito u opozivu Kriznog štaba i njegovih mentora – u koječemu smo odocneli, rekoh – osim u bolesti i u umiranju…

Lekari (i ostalo medicinsko osoblje) se „razvrstavaju“ na heroje (umnogome istovremeno i žrtve /sic!/) – kojih je daleko najviše! – na neznalice i na licemere.

Opet, neki od nas više i ne mogu da budu svesni šta se dešava, drugi mogu ali nisu – a treći neće da budu svesni situacije kako sa virusom, tako i sa državnim politikanstvom.

Vladajuća garnitura i kriminogene strukture se u mnogim tačkama mešaju i prelivaju, a pozicija i (tzv.) opozicija ostaju ušančene i neubedljive.

Sve više je onih koji su online, još više je onih koji su bukvalno offline, izgubivši maltene svaku vezu sa stvarnošću i prâvim vrednostima i ciljevima.

S druge strane, preovlađuju površnost, šarlatanstvo, sebičnost i sujeta.

Na mnogim poljima vrvi od lažiranja i plagiranja, sive ekonomije i fingiranja. Privreda grca, popušta, a bogme i nervi naroda.

Razgraničenje između svetovnog i crkvenog, kao i između materijalnog i duhovnog bledi – na štetu većine građana.

Ne želim da verujem da u našem kraju preovlađujuće caruju mržnja, diskriminacija i primitivizam.

Plutajuća ostrva prljavog, muljevitog dna zagađuju i površinu i dubinu celine društvenog miljea.

Takođe, stiče se utisak da nam je – u suštini – mnogo toga postalo malo važno: i KiM i Evropska unija, i okruženje i regionalna stabilnost, kao i slovenski duh i pabirci slavne prošlosti.

A i srbijanske relacije s Vašingtonom, Briselom, Moskvom i Pekingom – kao da se hlade, umrtvljene.

Dugoročne rđave posledice slede.

Univerzitet(i) i SANU bave se poglavito sobom, umesto da budu društvena vodilja, avangarda napretka.

Inače, mali su izgledi za zvanično priznavanje naših ranijih – kolektivnih i individualnih – grdnih nepočinstava, za obračun s ružnom prošlošću, za solidarnost, za pokajanje, za opraštanje i saradnju.

Ujedno, pravo i moral gube izvorna značenja pravednog, plemenitog i razumnog svežnja normi.

Kako dospeti do istine i ključnog životnog smisla, i na pojedinačnom i na nacionalnom planu?

Možda da najpre dobro „zasučemo rukave“, zatim da uronimo u poučne knjige, da se usmerimo na pozitivne misli, da se latimo nauke, logike i zdravog razuma?! Paralelno s negovanjem kulture, umetnosti, ali i „bavljenjem“ pitanjima srca, lepote i ljubavi.

I da ne zaboravimo na postulate uspostavljanja i održavanja postojanih i skladnih porodičnih odnosa.

No, najvažnije da masovno dignemo oštar glas protiv trajajuće tiranije, bezakonja, neozbiljnosti, neukusa i gluposti!

Na koncu, predlažem da se politički vrh konačno „spusti na zemlju“: da okupi oko sebe i sasluša/potraži mišljenje prvenstveno od onih mudri(ji)h i starijih „iz senke“, da dobije respektabilne savete od „običnih“ neeksponiranih mislećih ljudi, kao i od neprikosnovenih intelektualaca i dokazanih stručnjaka, od proverenih rodoljuba nezaglibljenih u šovinizam, nacionalizam i ekstremizam – a posebno od učenih i vrlih predstavnika mladih i smelih naraštaja na kojima počiva budućnost Srbije.

Neka „konkurs“ za nove ideje i izlazne strategije iz postojećeg ludila opsade zlom bude hitno, odmah široko „raspisan“.

„Smatram da je dobar slušalac onaj koji je otvoren i spreman da čuje tuđa iskustva i ideje i da prihvati da je stanovište druge osobe važno.“ (Kejt Marfi, Veština slušanja, Laguna, 2020, 78)

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu