Spas od Bebinih piromana

Taj požar koji je pokrenut u režimskim spin laboratorijama biće teže ugasiti nego onaj na Staroj planini. Nema Srbija, a ni majka Rusija, Iljušina tog kalibra da nas spasi Bebinih piromana. A sve zarad manipulacije jadnog i izmrcvarenog biračkog tela koje postaje neosetljivo na uobičajene draži o Đilasovom lopovluku, Jeremićevoj izdaji Kosova ili Boškovom prebijanju žena.

Prag osetljivosti je podignut stalnim, beskrupuloznim nadraživanjem preko nacionalne frekvencije i ta otupelost srpskog građanina pokornog primorava čarobnjake propagande da koriste najjača oružja iz medijskog arsenala.

Baš u doba kada smo se ponadali da će vlastodršci (ne znam zašto mi se ovde omakao plural) pokazati makar minimum spremnosti za kompromis, neko se setio upozoravajuće poruke Aleksis de Tokvila – da je po vlast najopasnija ona situacija kada se odluči da učini ustupke očekujući da će protivnici biti zahvalni.

Naprednjački alfa mužjak ne sme da rizikuje svoju reputaciju nepopustljivog, nepobedivog i nepokolebljivog. Čak i mali nagoveštaj slabosti mogao bi da izbriše njegov hologram u obliku pola Putin – pola Hulk. On je dovoljno oprezan, lukav i obazriv da Srbima ne naruši i poslednju iluziju da žive u demokratiji ili barem u njenom prividu.

Prosečan građanin je desenzibilisan na psovke, korupciju, čak i na ubistva. Afere koje bi svaku vladu u civilizovanoj Evropi oborile u roku od dvadeset i četiri časa, nedela koje automatski sahranjuju političke karijere, nepočinstva koja garantuju višedecenijsku robiju više se ne objavljuju na stranicama crne hronike, već ih uskoro možemo očekivati na središnjim duplericama ili u zabavnim rubrikama.

Kome još treba objašnjavati koliko je danas besmisleno pokretati temu o obnavljanju slobodarskog duha, vraćanju tradiciji i pravim vrednostima poput srpske patrijarhalne demokratije, seljačkog parlamentarizma i socijalnog egalitarizma. U Srbiji odavno ne žive oni hrabri seljaci koji su prkosili Milanu Obrenoviću zvanom Demon. Seljaci jesu u skupštini ali sa selom imaju veze samo preko pokradenih robnih rezervi i seljoberskog (ne)vaspitanja. Materijalne jednakosti su se odrekli i komunistički revolucionari preko crvene buržoazije, tako da je tranziciona tajkunska generacija zacementirala klasnu diferencijaciju.

Iluzorni predlog da početak obnove leži u vraćanju Karađorđevića na presto dobrano eksploatišu razne monarhoidne organizacije priželjkujući uživo reprizu Nušićevog Narodnog poslanika, ali je prestolu danas mnogo bliži lapsus – radikal sa Andrićevog venca.

Jer, ako niste primetili, mi živimo u državi neuspelog, bizarnog i inverznog prosvetiteljskog apsolutizma. Režimski moralni narativ je da je narod lenj, nezahvalan, neradničkih navika, pasivnog mentaliteta i orijentalne zajedljivosti koja ga sprečava da sagleda svu veličinu i izuzetnost vođe. On je, o kakvog li istorijskog paradoksa, sasvim suprotan od svojih podanika. Vredan, hiperaktivan, dalekovid, omnipotentan, multitalentovan. Prosto rečeno – renesansni duh zalutao među balkanske varvare, navikle da troše više nego što zarađuju, da dobijaju više nego što zaslužuju i da se pitaju više nego što mogu da shvate.

I nije bitno da li je onaj na vrhu brda sa krunom na glavi ili bez nje, bitno je da taj hidrocefalus gleda na one ispod brda kao na krdo ovaca koje treba povremeno plašiti vukovima, malo pretiti makazama ili nožem, malo šišati i musti, malo izvoditi na pašu ili izbore. Naravno, one crne ovce treba dodatno ocrniti ili ih ritualno žrtvovati zbog dvostrukog efekta – uterati strah od svemoćnog pastira i izazvati olakšanje pošteđenih ovaca, jer je crna sudbina zadesila one crne, mi beli koji ćutimo ili blejimo smo za sada sigurni.

Srpska treća republika ukinuta odavno, samo nam to još niko nije javio. Instaliranje nove dinastije na presto bio bi isuviše krupan zalogaj za anesteziranog srpskog građanina, koji polako pristaje na podanički status. Zato umirujuće, ali i zloslutno zvuči Vučićeva testosteronska pretnja da ga niko neće pobediti na izborima i da će se on sam povući! Naravno, kad on bude odlučio.

U svim državama formalne demokratije ulice većih gradova izgledale bi poput one u Santjagu, Barseloni ili Hongkongu. Ovom izjavom nije obesmišljen samo izborni proces, nije prostački ponižena politička konkurencija, već je zabodem i poslednji ekser na kovčegu petooktobarske revolucije. Olako smo dopustili da od izbora naprave farsu, sada nam polako serviraju i nesmenjivost vlasti.

A to je suštinska razlika između republike i monarhije u balkanskoj varijanti, između demokratije i apsolutizma, između slobode i diktata. U demokratiji vlastodršci odlaze ne svojom, već voljom naroda.

Ovde je volja jednog čoveka nadređena volji većine i u tom sukobu za sada njegova Volja za moć nadjačava našu volju za slobodom. On je putnik koji je došao Sa one strane dobra i zla, a mi smo njegova senka. Sledimo ga kao da nosimo žig Antihrista, jer je u nama ono neljudsko, suviše neljudsko. Neobazrivo smo dopustili Rođenje tragedije tog maja 2012, ne sluteći da nas čeka Sumrak idola i da mnogi od nas neće dočekati Zoru.

Ali, uzalud ja podsećam na Korist i štetu (od) istorije za život! Ovo je era post-Istine i laži u imoralnom smislu i nama, crnim ovcama, ostaju samo naša dosadna i Nesavremena razmatranja stvarnosti.

Autor je član GO DS