Špijuni i demoni

Jeste, zaista primećeno i golim okom svakog savesnog žitelja naše zemlje da, o velim verskim praznicima i proslavama, naš glavni grad vrvi od sumnjivih spodoba, nekih „licimura“, ali i špijuna iz celog sveta, svih rasa i pripadnika raznih nacija i tajnih službi.

Primetio je to i predsednik (dakako Vučić) i javno se požalio kako je Beograd, tih dana od tih špijuna i sumnjivih tipova zaličio na Kazablanku u vreme Drugog svetskog rata.

Taj švajcarski grad Kazablanka, jeste lep i egzotičan, tamo negde smešten u Alpima i nije čudo što je on, odvajkada bio centar svetske špijunaže, jer ako se gde lepo živi, živi se u Kazablanki, za koju je Bata Živojinović u onom filmu lepo objasnio gde se ona nalazi.

Lično, meni nije jasno, što se naš predsednik, dakako Vučić, onoliko ljutnuo što je Beograd bio pun špijuna i to baš u vreme kada se u Beogradu i Srbiji najviše slavilo. Čemu predsedniče rezigniranost, bes i ljutnja?

Umesto radosne konstatacije da su baš tih dana, sumnjivi tipovi iz celog sveta hteli lično, ali i personalno, da se uvere kako mi ovde, u Srbiji, fenomenalno živimo.

Zar ne shvatate da su ti spoljni faktori radoznale provinijencije, hteli svojim očima da se uvere kako je ovde kod nas berićet, bogatstvo, svi srećni na ulicama i troše ogromne pare za zezanje i provod.

Normalno je to u zemlji koja ima najveći PDV na svetu, manju inflaciju čak i od Nemačke i Švajcarske, Norveške i Finske a o Šveđanima da i ne govorimo.

Zbog tog berićeta, brzih pruga, kvalitetnih autoputeva, bogatih livada punih industrijske konoplje, amonijaka na sve strane i litijuma sam’ što nije, radoznalost tih sumnjivih špijuna i „licimura“ je razumljiva.

Naravno, da bi jedna zemlja tako uspešno funkcionisala kao naša, mora da ima kadrove, stručnjake svetskog kalibra, jer svu tu blagodat koju imamo i koju nam je dao lično predsednik, dakako Vučić, treba izneti na skromnim plećima zaduženih SNS funkcionera i njima naklonjenim i privilegovanim prijateljima.

Taj uspeh, lepotu i naše znanje je zaista trebalo dobro skenirati i sa svih aspekata preneti i proanalizirati u tamo nekom, neuspešnom i siromašnijem svetu od nas.

Energenata koliko hoćeš, novca za bacanje, jedan „Fristajler“ manje ili više, kad se ionako svuda trošilo po milion-dva za bahatu zajebanciju koju svet sebi ne može da priušti. Rasveta, koncerti, ludilo i šašavilo na sve strane.

Sreća i radost vrcaju na svakom ćošku, kako u Beogradu tako i u Šapcu, Leskovcu, Zlatiboru, Donjem Brijanju itd.

Naš čuveni „Kop“ da ne pominjem, jer se to podrazumeva. Beograd je za praznike zaista bio Kazablanka, pun špijuna, ali i moj Šabac takođe i to onih iz Bugarske koji su došli da išpijuniraju Stoju za tričavih 70 evra. Zaista, to nigde nema.

Meni je to takođe, kao i predsedniku, dakako Vučiću, sve sumnjivo bilo, jer su me neka sumnjiva lica pratila ulicom i ušla za mnom u moj omiljeni kafić. Čudno mi bilo da su naručili isto što i ja, toplu čokoladu, produženi espreso a na kraju nazdravili, onako srećni, sa samo našom domaćicom, zvanom „šljivovica“.

Posle razmišljam, garant su ukrali recept i odneli ga u svoju postojbinu, da i oni imaju proizvode kakve samo mi imamo. Moramo razumeti toliki dolazak špijuna u Srbiju, jer niko nema što Srbin imade „veliki k…. i voli da krade“.

Toliku količinu sreće, uspeha i ludila, zaista treba dobro proanalizirati u svim najvećim obaveštajnim centrima sveta.

Živela Kazablanka, živeo predsednik, jedino je falio Hemfri Bogart da kaže onu čuvenu rečenicu „Sviraj to ponovo, Sem“!

Međutim i mi Hemfrija za trku imamo, u vidu Laze i Mikija. Živela Srbija i naš berićet. Špijuni svih zemalja ujedinite se i dođite nam ponovo za Vaskrs, jer mnoga čuda ovde vi još ne videste..

Autor je novinar iz Šapca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.