Spinovanje je drugo ime za prevaru

Spinuju se informacije o događajima i o ličnostima. Spinuje se i prošlost i sadašnjost i budućnost. Spinuje se sve! Tako se skreće pažnja sa strukturalnih problema društva. To se čini korišćenjem blef pometnje i prevare. Najvažnije je ubediti javno mnjenje, obraditi ga za postizanje ne samo aktuelnog uticaja na javnost nego i obezbediti uticaj i za događaje koji tek dolaze.

Protagonisti spina hoće da iskoriste svaku priliku da oblikuju svoju verziju stvarnosti i da je instrumentalizuju. Neumerenom hvalom i preuveličavanjem doprinosa svoje ciljne grupe ili favorizovanog pojedinca, spinovanjem se pribegava čak i providnim manipulacijama samo zbog dobijanja očekivanih reakcija u javnosti. Tako su stvorene pretpostavke za umrežavanje polovičnih saznanja, poluistina i neistina, kako bi se predstavilo da jeste i ono što nije, da nešto jeste bolje nego što jeste, da postoji i ono čega nema! Zato se ističe da je spinovanje eufemizam za laž i prevaru.

Blefiranje kao spinovanje u nas je u toku, u stalnom je usponu i neprestanoj aktualizaciji. Ulogu spin doktora kod nas su preuzeli amateri – spinotvorci, koji zaista i jesu “podmukli manipulatori“, brutalni i neodgovorni u ostvarivanju interesa, zamisli i očekivanja svojih gospodara – naručilaca. Sve je to u velikoj meri, ipak, održivo u izobličenoj stvarnosti, koja može opstajati naopačke, u zamršenim, konfuznim i neprirodnim odnosima. I ako pođemo od pretpostavke da je spinovanje kakva-takva veština, ona ne priliči našim nemaštovitim, prizemnim, kičastim i neinventivnim spinotvorcima.
U ovdašnjim udvoričkim medijima ponovo je došlo do viška propagandnog i politikantskog posredovanja na štetu istine o stvarnosti. Takvi mediji proizvode sliku o stvarnosti koja u realnosti ne postoji a oni je nameću kao da postoji. U stvari, to je na najnižem nivou „postistina“ ili „proglašena istina“. To je istovremeno bila matrica blefiranja koja je bila uspostavljena pre oktobarske promene a koja se, nažalost, nastavlja nesmanjenom snagom i stalnim usponom do danas.

Najpogodniji trenutak za pulsaciju spinovanja je ono vreme kad dođe do blokade javnosti i kritičkog mišljenja. To je gluvonemo vreme u kome sada tavorimo. Umesto slobodnog i kritičkog istraživanja javne sfere i društvenog košmara, u većini naših medija, uveliko je zavladala pragmatska pristrasnost i teskobna autocenzura. Standardi informisanja i slobodna javna debata nestali su iz javnog života. Tako su temeljne kategorije i kulture i politike – sloboda i komunikacija – degradirane i unižene. A zna se da bez slobodnih medija nema ni slobodnog i kritičkog javnog mnjenja. Stvaranje demokratske i slobodoumne atmosfere u društvu tiče se medija i javne sfere, političke kulture i političke komunikacije. Bez toga nema ni normalnog ni civilizovanog društva.

Spinovanje kao senka prati javnu sferu i najprisutnije je kao prizemni politički marketing tamo gde vladaju ekstremna ponašanja i politička patologija. Uvežbani mediji odavno su bili spremni da krenu u kampanju, pridajući «novom» političkom «kursu» neprikosnoveno važenje. Sada je u tome izgubljena svaka mera i svaka odgovornost. Ne postoje obziri ni prema istini ni prema stvarnosti ni prema dostojanstvu građana i njihovoj inteligenciji.

Preko medija se uspostavlja monopol nad istinom. Tako je javna scena postajala fantomska i virtuelna. Svojevremeno je Masarik govorio da u politici istina čeka dok nekome ne postane neophodna. Još 1995. godine, najžešći ratobornici, oni koji su o ratu odlučivali, postali su, preko noći, mirotvorci. Tada, a nažalost i sada, prisutna je javnost koja ne pamti, već je sklona amneziji. Ubrzo se zaboravljaju krivci za varvarstva, ratna ludila i ratnu tragediju. Zaboravljaju se ratoljupci i smrtotvorci i to pre njihovog razotkrivanja. Tako iz vidnog polja javnosti nestaju ostrašćeni i maloumni beščasnici.

Sada su politički nepismeni najčešće lak plen u rukama besprizornih manipulatora i mahera, specijalista – specijalaca u lovljenju ljudskih duša. U neuređenoj državi, bez demokratskih institucija, teško se i odupreti lukavom marketinškom nagovoru, a još teže pronaći osmišljenu političku alternativu. A promene u društvu, u kulturi i u nama samima, preduslov su da se ne održava život bez vrednosti, smisla, nade i kritičke javnosti. Kad toga nema, moguće je uznemiravanje javnosti i sluđivanje građana svim mogućim nepodopštinama. A njih je samo u minuloj godini bilo više od najgorih očekivanja. Sve su se one našle u mrežama brutalnog spinovanja. Savamala, paradigma bahatosti i bezakonja aktuelne vlasti, ostaje za javnost enigma jer je tako odlučeno. Može im biti! Državni udar nam se, eto, nedavno „dogodio“ posredstvom tabloida i televizije sa nacionalnom frekvencijom! Tom prilikom obznanjeno je nezapamćeno spinovanje kao podaničko i interesno ludilo. O atentatima da i ne govorimo.

Izložba „Necenzurisane laži“ sačinjena od same medijske margine, od nekoliko još neugašenih medija. Međutim, to je predstavljeno kao slika medijskih sloboda u kojima je moguća karikatura i ismevanje vlasti. U tipičnoj prevari, fragment je predstavljen kao preovlađujuća celina. Kakva li bi tek bila slika apologetskog dodvoravanja vlastima i njihovom nedodirljivom čelniku u gotovo čitavom medijskom spektru? Ta slika bi bila zaista zastrašujuća. Ironija ne bi mogla izostati.

Možda se na sve to ne bi ni morali osvrtati da nije u toku tabloidizacija ne samo medija nego društva u celini. Ona se uspešno ostvaruje. Za to je školski primer parlament. U njemu se siledžijski ponižava manjinsko i opoziciono mišljenje. Skupština ne samo da liči na vulgarni rijaliti „format“ nego i na represivno tužilaštvo. Pobednici po našem običaju, bahati i samodovoljni, pristižu kao snage koje menjaju munjevitom brzinom sve iz korena jer su njihovi prethodnici sve upropastili, sve čega su se dotakli. Ne samo to, u njihovoj verziji, oni su lopovi i kriminalci. Oproštaj su doživeli samo prebezi, koji su se «opametili» i konačno se našli na pravoj strani, naprednjačkoj.

Ovde, jednostavno, svako može biti oklevetan najgnusnijim lažima. I nikome ništa! I što je više neutemeljena i neistinita – to se više „prima”. U nas, često na „nepodobne” ličnosti iz javnog života kreće čitava gerila propagandista – specijalaca za fabrikovanje intriga, kleveta i uvreda. Tako se dešava da ma ko da je predložen iz za bilo koje važno mesto u državi biće provučen kroz tabloidno blato i unapred osuđen da bude glineni golub – meta za odstrel. To se ovih dana dogodilo i ličnostima koje su kao mogući predsednički kandidati dospeli do javnosti. Kao neodobreni od vrhunske i vrhovne pameti, oni su čak i bezobzirno ponižavani baš kao i kritičko i manjinsko mišljenje.

U pisanju tabloidnih novinara nema nikakvog obzira ni prema javnoj delatnosti ni prema privatnom životu targetirane ličnosti. To što se u ovom uslužnom novinarstvu ne vodi računa o čovekovom pravu na privatnost i dignitet govori o tome koliko je u njima izgubljena profesionalna odgovornost i koliko se ne vodi računa ni o zakonu ni o moralu.

Gotovo neskriveno dobijanje podataka od policije i tužilaštva, na nezakonit način, pokazuje bezobzirnost i tabloidnih novinara i onih koji im to omogućavaju. Najgore je svakako kad se čitaoci ne dosete da ne čitaju novine nego biltene državnih organa, koji to čine onako kako im politički nalogodavci sugerišu ili narede. Tu odmah postaje jasno koliko je postradala pismenost i kompletan izražajni potencijal takvog novinarstva. Ulični žargon, brutalnost kazivanja i psovački rečnik navodno trebalo bi da predstavljaju komunikativnu opuštenost, a u stvari radi se o mentalnoj i moralnoj ispuštenosti. Najgore je što se uz pomoć takvih tabloida, koji su neprikladna mešavina vulgarne satanizacije projektovanih krivaca-žrtava i neumerene glorifikacije vlastodršca dolazi na vlast, a izgleda i održava na vlasti. Efekat je nepogrešiv: najprizemniji i najvulgarniji sadržaji privlače najviše onih koji su postali gotovo zavisnici od ove vrste trivijalnog žurnalizma

A kad je blokirana kritička energija medija i slobodnog javnog mnjenja, nema ništa od toga da se kontroliše vlast i da se uspostavlja demokratska politička kultura. Javne debate kao javni i slobodni čin nisu samo utihnule nego su bukvalno nestale. Ono malo kritički usmerene javnosti brutalno je ućutkano. Da nije društvenih mreža ne bi se ni znalo šta se kao devijacija političkog života i dešava.

Gola istina deluje kao bespomoćni krik, kao privid u mrkloj noći, kao nestvaran prizor i izmišljen “događaj”. Istina se doživljava kao laž. Laž je zamenila istinu jer su je tako i predstavili i manipulatori i bleferi društvenog i političkog života. Zbog čega je to tako? Laž je naša odrednica i lakši put političara da gospodare društvenom stvarnošću i ljudskim životima. Postala je veština koja se u nas odomaćila i odavno se upražnjava kao važno egzistencijalno uporište. To je način da se svi u lažomanskom društvu lakše odevaju u samoprevare, da komotnije opstaju pod maskama u teatru apsurda ovdašnje stvarnosti. Tako ispada da se bez istine može, a bez laži nikako. Pregolemom prisustvu laži verovatno doprinosi i to što u nas ne postoji baš najbolje pamćenje o tome šta se u našim balkanskim noćima i dogodilo i šta se i dalje događa. Što je najgore, naša priča nije do kraja ni ispričana, nije iskazana ni celovito ni verodostojno. Ona nikad nije dovršena. I ne zaboravimo:”LJudi mogu jedino da se posvete traganju za istinom, znajući unapred da je nikada neće dostići”. Tako piše čuveni Omerson.

Naša haotična tranzicija uveliko pokazuje da nije samo u ratu prva žrtva istina. Posle petooktobarskih događaja nije došlo do neophodnog diskontinuiteta sa prethodnim sistemom. U neodlučnosti da se ide do kraja u obznanjivanju prljavština zločinačkog režima, da se obznani istina koja je zaudarala od krvi, truleži i raspadanja sadržan je fatalni nesporazum u razumevanju istine. Dok se istina prikrivala ili odlagala, izgubljeno je dragoceno vreme, a time i mogućnost da se ostvari ono što je bilo neophodno sa stanovišta racionalne politike.

Naše društvo u tranziciji kad god je blokiralo traganje za istinom radilo je protiv sebe, dovodilo je u pitanje strukturalne promene. Sve je to dovedeno u pitanje jer ne postoji nepotkupljiva kritička javnost, a aktuelnoj vladajućoj eliti najviše odgovara falsifikat istine. U tome joj pomažu tajne službe koje bezbedno plasiraju svoju verziju krivotvorene istine. U njoj je moguće da tajnost proguta javnost. Ostaci arkanske države imaju i dalje snažna uporišta u političkom polju.

Da se ovde život nije odvijao tako dugo u odsustvu istine ne bi se mogle dogoditi onolike apsurdne tragedije, onoliko besprimernih zločina.

Umesto slobodne i kritičke misli, postoji ritual obezvređivanja. Iz takve pozicije, izricanje kritičkih «sudova» najviše liči na neopozive presude

Političke strasti stvaraju čudovišta. Žestoke strasti i velike zablude idu zajedno, a tamo gde su blokirane «sposobnosti prosuđivanja« stvorene su mogućnosti za vladavinu i strasti i iluzija i zaslepljenosti. Tu se udomljuje opasna nekritičnost koja često ide do fanatizacije, do izobličavanja percepcije realnosti, do krajnosti autizma. Tada slike u ogledalu imaju čarobnu moć ulepšavanja. Tamo se želje oblikuju kao slika stvarnosti.

Sloboda i istina idu zajedno. Ako nema slobode, onda nema ni istine. A što se tiče i slobode i istine, naše društvo je u velikoj nevolji.