Spinovanjem protiv normalizacije

Ova sposobnost pokazala je istovremeno veštinu nacionalista da nametnu svoje prisustvo, kao i magnetsku privlačnost nacionalističkog pokliča.

Milanović, Milošević, Pupovac i Medved su iskoračili iz ovih okvira i učinili bitne korake ka normalizaciji odnosa između Srba i Hrvata u Hrvatskoj. Posebno se izdvaja po značaju njihovo prisustvo na komemoraciji likvidacije šestoro Srba u Gruboru, zajednički poručivši da osuđuju ovaj zločin, te jasnim pozivom Milanovića Srbima za ostankom i suživotom u demokratskoj Hrvatskoj.

Ekspresno je Vulin na ovo reagovao klasičnim spinom, preklapanjem ovog događaja političkom ocenom Oluje, tražeći nekakvu pravdu za zamišljene Srbe koje je njegova bivša partija JUL tretirala kao stvarno topovsko meso u cilju ostvarenja Velike Srbije.

Sve dok Vulin, Linta (nekadašnji član nekadašnjeg SDU-a) i slični nacionalisti, što iz ubeđenja, što po zadatku, tvrde da nije bio zločin stvaranje etnički čiste tzv. Republike Srpske Krajine, niti progon 500.000 Hrvata sa njihovih ognjišta tokom 1991. godine, a prema podacima UNHCR-a, dotle nemaju nikakvog prava da stanu u zaštitu Srba i da bilo kome drže moralne pridike.

Štaviše, ovaj dvojac suočen sa činjenicom nemonolitnosti u okviru nacionalističkog bloka, te pritiska koji je izazvala krivična prijava tvrdokornih i „nezavisnih“ nacionalista poput Čavoškog ili Lompara, zbog nekakve navodne izdaje Kosova, moraju još žešće da udaraju na strah od ustaša. Ispada da se u stvari Vulin i Linta nadigravaju sa Čavoškim i Lomparom svojim izjavama o svim srpskim neprijateljima i patnjama, od Kosova do Jadovna.

Ipak, ova grlatost i prepucavanja nacionalista pored njihovog nejedinstva, uprkos pozivima na sabornost, ukazuje na jednu osobenost, na koju je prof. Hutchinson ukazao u svom delu Nacionalizam i rat, da stalno pozivanje na naciju u stvari pokazuje krhkost socijalne kohezije ove ideologije na makro nivou.

Drugim rečima, nacionalizam jeste magnetski privlačan, ali može biti isto tako i odbojan, potrebno ga je razobličiti i demontirati njegove pretpostavke, a to je pre svega strah od drugog.

Kako bi sprečili da se taj strah od Hrvata razbije ličnim iskustvom, srpski su nacionalisti tako bezočno napadali sve građane Srbije koji su ovog leta u nikad većem broju otišli na hrvatsko primorje, čak i njima bliske umetnike.

U takvoj situaciji, kada postoji prilika da se Srbi iz Srbije bolje upoznaju sa prilikama u Hrvatskoj, kada Hrvati i Srbi iz Hrvatske pokušavaju da izgrade bolje odnose zarad budućnosti bez ratova i sukoba, jasno je da će nacionalisti i s jedne i s druge strane svim silama pokušati da spreče tako nešto jer time gube legitimitet, a onda i mogućnost da vladaju ovim društvima.

Međutim, ono što ostaje kao nejasno, jeste zašto glavne opozicione partije u Srbiji, čast pojedincima i pojedinim levo orijentisanim strankama, pa čak i građanski orijentisani mediji, ignorišu ili veoma stidljivo podržavaju ove pokušaje normalizacije međunacionalnih odnosa u susedstvu kao načina delegitimizacije nacionalizma?

Jedan od mogućih odgovora je verovatno i onaj sa početka ovog teksta, nesposobnost da se izađe iz nametnutih okvira nacionalizma.