Spinovi vlasti i lapsusi opozicije

Taj spin je poslužio da se lakovernoj srpskoj javnosti pokaže kako je „kralj trgova“ izdajom Srbije sebi i svojoj ženi (ne i deci) obezbedio luksuzni smeštaj na zapadu uz bogatu apanažu.

Toj priči su prethodili čuveni časovi jahanja obrijanih jeromonaha koje je besplatno držao Dragoljub Mićunović, zloglasni golootočki kapo i stara udbaška drukara.

Tog monstruoznog džokeja na listi za medijski (i fizički!) odstrel nasledio je BND agent sa doktoratom filozofa, glava političko-mafijaške hidre, švapski špijun sa dozvolom da ubije sve srpsko u Srbima.

Znamo da je još u skinutoj minđuši držao lokator za navođenje NATO tomahavka, da je urlao u mikrofone svetskih medija kako na Srbiju ne treba bacati tepih kasetnih, već atomskih bombi i kako je sa ideologom planetarnog zla Sorošem planirao, omogućio i sproveo ekonomski genocid nad srpskom privredom.

Svi navedeni spinovi su mešavina poluistina, otrovne demagogije i primitivnog pokvarenjaštva.

Polovina istine je da postoje vile na ekskluzivnim turističkim destinacijama u vlasništvu naših sugrađana, ali vlasnici nisu lideri opozicije, već režimski pretorijanci sa službenim legitimacijama, stranačkim knjižicama ili kumovsko-burazerskim pedigreom.

Jahanje popova nije olimpijska disciplina, ali pojedini klovnovi u mantijama sami sebe osedlaju, pa prethodno dobro istimareni dočekaju voljenog predsednika da im sa korbačem u rukama objasni svoj plan o Kosovu ili udeli sedmocifrenu milostinju za registraciju voznog parka ili poliranje pozlaćenog nameštaja Kačavendinog zamka.

Produžetak NATO agresije jeste bila opcija, ali ne Đinđićeva, već Vučićeva.

On je sa svojom radikalskom bratijom bio protiv prihvatanja Beogradskog sporazuma i rezolucije 1244 koja je okončala poslednji balkanski rat.

To odbijanje značilo je nastavak neselektivnog bombardovanja, uz otvorenu pretnju da srpsko „ne“ zajedničkom planu znači da će Srbija uskoro biti ravna kao pregovarački sto na kojem taj plan stoji.

Isti mehanizam samo sa mnogo modernijim instrumentima danas se primenjuje na potencijalnim protivnicima režima.

Neka se pripremi Marinika Tepić.

Probni baloni u vezi s rumunskim poreklom samo su nadraživanje onih najgorih među nama koji u svakoj različitosti vide opasnost.

Na tu podlogu bačen je katran da Marinika promoviše nezavisno Kosovo i da je za nju srpski narod kriv za genocid u Srebrenici.

Na kraju, upoređenje sa Majom Gojković bilo je lepljenje perja po namazanom katranu, verovatno kako bi zaličila na popularnu preletačicu.

U ring ulazi Sokrat i Sokrates u jednom telu – Mladen Durić, a.k.a. vladika Grigorije.

Kombinacija udaraca koju je preživeo mitropolit Amfilohije dopunjena je, usavršena i stavljena na autoplej kada se na društvenim mrežama stidljivo pojavio predlog da se dizeldorfski episkop kandiduje na predstojećim predsedničkim izborima.

Režimski tabloidi obavestili su pastvu da je mučeni Grigorije kriminalac, agresivac, unijata, promiskuitetna ličnost i naravno „žutać“.

Možda se i može na Grigorijevim prstima naći kapljice meda dok je vrcao saća po Hercegovini, ali su mnogo veći problem oni popovi čiji prsti mirišu na vazelin i barut, a koji horski blagosiljaju Vučićev kleptomanski režim.

Svejedno, nekima su uspeli da ogade čoveka koji pleni mudrošću, pravedničkom smirenošću i apostolskom dobrotom.

Ne zaslužujemo ga!

Svi pripadnici, ne „druge“, već drugačije Srbije, svesni su manipulativne moći spinova koji su smišljeni da torpeduju surove istine koje bi otreznile ošamućene Srbe.

Ja se nisam umorio od skupljanja perja iz jastuka koje je neko zarđalom kašikom rasekao na vrhu Beograđanke.

Ono što me umori jesu greške, gafovi, neretko i neopevane gluposti koje ostaju iza onih od kojih očekujem više, bolje i pametnije.

Pravo rođenja je opet aktuelno u politici. Samokandidovani tatoo-doktor tim pravom je uslovio članstvo u svom budućem pokretu.

Izgleda da Srbija dobija sopstvenu varijantu američke „birth certificate“ opozicije.

Niko ne sumnja u dobre namere harizmatičnog pulmologa, njegovu brutalnu iskrenost i otrežnjujući oštroumnost, ali bi u uvodnim izjavama koje ga lansiraju u političko sazvežđe morao biti ekstra oprezan.

Njegovu fizičku snagu prati i mentalna i nema sumnje da se neće mnogo obazirati na moralne higijeničare, ali nikome nije potreban Sergej u belom mantilu.

Vreli avgustovski dani prolaze u licitiranju koliko ko može ili sme da potroši na letovanje.

Prvo ponudu dao je socijaldemokrata Dragan Đilas, koji se zaustavio na cifri od 4.000 evra.

Nije se mnogo obazirao na to što za nedelju dana potroši godišnju platu prosečnog srpskog radnika od koga traži glas.

Pogodilo ga je to što oni koji se ubiše da ubede glasačko telo da žive kao prosek letuju kao Dragan Đilas.

Nezvanični lider opozicije kao da je zaboravio da Srbi ne vole bahatost i razmetanje i da će pre dati poverenje nekom ko laže da je siromašan, nego nekog ko ne krije da je bogat.

Dok Amerikanac ceni bogataše i želi da postane bogat kao oni, Srbin ih mrzi i želi da oni postanu siromašni kao on.

Jer bogati su živi dokaz njegove neuspešnosti i primer kako se ne isplati živeti (ako je to uopšte život) pošteno.

Kao što reče nekada najlepše lice koje se pojavilo na našim TV ekranima – lako je tebi da budeš poštena kada te niko neće, tako je lako i Srbima da budu pošteni kada ništa nemaju.

Đilas može da stekne poštovanje masa, ali teško i njeno poverenje. Nepromišljeni tvitovi mu čine uzaludan posao još težim.

* Autor je član glavnog odbora DS-a