Kao glavni krivci za svetsku finansijsku krizu označene su banke koje su odobrile enormno veliki broj hipotekarnih kredita, a uz njih i državna vlast koja te banke nije držala pod kontrolom. To su doista pravi krivci. Banke zato što nisu operisale realnim većfiktivnim, spekulativnim prihodima, a država što ih u tome nije sprečila. U ovoj nemiloj priči postoji, međutim, i treći krivac – narod! Rečje o milionima građana koji su podizali kredite koje nisu mogli da otplaćuju.
Banke su, naime, rezonovale ovako: krov nad glavom je najvažnija stavka svakom građaninu i zato su spremni da sve što mogu ulože i založe zarad rešenja te svoje preke potrebe. Zato ne treba da limitiramo kredite prema platama – mnogi građani imaju daleko veće mogućnosti nego što njihova zvanična primanja pokazuju. A onih dva-tri, pa čak eventualno i pet-šest procenata koji ne uspeju ionako su uračunata i ekonomski prihvatljiva stavka rizika u tako ogromnom projektu. Dobivši takvu šansu, građani su je jedva dočekali: „O, za svoju kuću uložiću sve što mogu – najveći deo plate, ušteđevinu, radiću prekovremeno i na crno, pozajmiću nešto od imućnih rođaka (svako ima nekog bogatog ujaka ili imućnu tetku), prodaću zlato i bisere, a ako zagusti i auto“…
Tako su se dve nerealne, spekulativne stavke ili dva spiska želja susreli na drastičan način. Nije (ni izbliza) bilo tog dopunskog posla niti dovoljno imućnih rođaka ili prijatelja spremnih da pomognu svojim nerealnim rođacima, odričući se pri tom svoje kamate od čuvanja novca u bankama, a možda i ne verujući da će siromašniji rođaci ikad biti u prilici da im pozajmljeni novac vrate… Tako se ispostavilo ono što filozofi i psiholozi oduvek znaju – da većina građana precenjuje svoje osobine i mogućnosti, da sebe sagledava ne samo u boljem moralnom i estetskom veći u materijalnom smislu. Ispostavilo se da kreditne obaveze ne mogu da ispunjavaju ne očekivanih dva-tri odsto, većdesetostruko više građana. To je, kad se prevede na milionske brojeve i neviđene razmere, dovelo ne do regionalne ili državne, već- zbog povezanosti svetskog kapitala sistemom spojenih sudova – do svetske finansijske krize.
Na sva zvona su prozvane banke i država, ali treba prozvati i građane – zbog sklonosti da vide sebe kroz ružičaste naočari i iluzije, daleko od objektivnosti. Naime, da su korisnici kredita ispunjavali ugovorne obaveze, do krize ne bi došlo – banke su na papiru imale dovoljno novca! Da se i kod nas ili bilo gde ukine kreditni limit (podizanje kredita do trećine plate), svi bismo podigli kredit za kuću!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
