SPO je na „planinama slobode“ od 1990.

Setio sam se ove Andrićeve rečenice dok je u Pranjanima, na Galovića poljani, predsednik Srbije odavao zasluženo i zadocnelo priznanje kraljevoj vojsci generala Dragoljuba Mihailovića, a ambasador SAD govorio o ravnogorskim „planinama slobode“.

Nas tamo nije bilo. Bili smo u onom loncu.

A još u maju 1990, sa članovima SPO, krenuo sam na Ravnu goru. Policijski kordon zaustavio nas je na prašnjavom drumu, a pokrenuta je i vojska. Ministar unutrašnjih poslova i više generala došli su na Ravnu goru i komandovali operacijom zabrane izlaska na planinu „ratnih zločinaca i saradnika okupatora“. Prošli smo blokadu tek sledećeg 13. maja 1991. i obeležili pola veka od poziva na ustanak protiv okupatora Srbije i Jugoslavije, koji je, sa Ravne gore, uputio tadašnji pukovnik Dragoljub Mihailović. SPO je, 1992. godine, podigao spomenik prvom gerilcu Evrope protiv nacizma i fašizma. Sagradili smo crkvu i ponovo podigli spomenik, jer su onaj prvi srušili crveni teroristi Miloševićeve supruge.

Asfaltirali smo i put do Ravne gore i doveli struju na tu bojkotovanu planinu.

O borbi, stradanju i montiranom sudskom procesu Draži Mihailoviću objavio sam i roman „Noć đenerala“.

Kao ministar spoljnih poslova, zatražio sam da Amerikanci, zvanično, porodici generala Mihailovića uruče orden koji mu je 1948, dve godine nakon što je ubijen i bačen u tajnovitu raku, dodelio predsednik Truman. Orden je donet u Beograd i uručen Dražinoj kćerki Gordani. Kao šef diplomatije Državne zajednice Srbije i Crne Gore otkrio sam spomen-ploču u Pranjanima, 12. septembra 2004, kada je svečano obeležena 60. godišnjica operacije „Halijard“, spasavanja više od 500 američkih pilota oborenih na nebu iznad Srbije. Svečanosti, koja je u Srbiji održana prvi put posle rata, prisustvovali su i brojni spaseni američki piloti.

Zbog borbe za istinu o ravnogorcima i njihovom komandantu, i SPO i ja postali smo meta službi bezbednosti, propagande i SPS-a i JUL-a i SRS-a i naših saveznika u opoziciji.

Početkom ratova u Jugoslaviji, krenula je i antičetnička pomama u Hrvatskoj i BiH, koja, i danas, i za Srebrenicu, i za Vukovar, i za granatiranje Sarajeva i Dubrovnika, i za sve druge zločine počinjene rukom Srba, komunista, optužuje mrtvog Dražu Mihailovića i njegovu vojsku.

Skoro tri decenije rušili smo strašnu i lažnu i nečasnu simetriju između ustaških nacista i Mihailovićevih antinacista, između počinilaca genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Pavelićevoj krvavoj državi i kraljevske Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), koja je branila mete genocida od istrebljenja. Ta vojska, ta gerila, nije bila „velikosrpska“, nego jugoslovenska. NJena komanda nije bila u Berlinu, nego u Londonu. U njoj su bili i Srbi, i Hrvati, i muslimani, i Jevreji, i Slovenci, i Crnogorci, a bilo je i Albanaca, i Mađara, i Italijana, čak i Nemaca i Rusa. Hteli su obnovu Kraljevine Jugoslavije, a ne komunističku despotiju.

U poslednjoj deceniji prošlog veka, dok je ubijana Jugoslavija, govorili smo da komunisti, kao crveni četnici crvenog režima u Beogradu, ponovo ubijaju generala Mihailovića i sramote ne samo njega nego i srpsku istoriju. Nisu nas čuli ni razumeli ni u Hrvatskoj ni u BiH, ali je u Srbiji farsa, zaista, prerasla u tragediju.

Na Ravnu goru, da se poklone generalu pred njegovim spomenikom, danas odlaze novi, crveni, ravnogorci ruskih i srpskih službi bezbednosti, da spaljuju zastave Amerike i Srpskog pokreta obnove. U Donbas, na ukrajinsko ratište, odlaze pod zastavama Ravne gore i poziraju kraj spomenika Lenjinu. U Beogradu, okićeni bedževima ravnogorskog komandanta Draže Mihailovića, pale ambasadu države čije je avijatičare on spasavao i, uoči smrtne presude, izgovorio testamentalnu poruku: „Mom narodu je ideal demokratija kakva je u Americi, postradaćemo, patićemo, ali taj cilj neće moći da ubiju u nama“!

Autor je predsednik SPO