Spoljna politika Srbije ne postoji

Tako je izjava ambasadora SAD u Beogradu Kajla Skota o američkom viđenju nezavisnosti Kosova okarakterisana kao skandalozna i neprimerena, sa dodatkom Vulinove retorike „da mu je žao što tu bahatost nije pokazao pred Vučićem, jer bi naglavačke leteo iz vlade“. Istovremeno je slično istupanje zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD Metjua Palmera o Kosovu kao nezavisnoj državi i podršci SAD formiranju Vojske Kosova izazvalo „burnu“ reakciju predsednika Aleksandra Vučića, koji je naglasio da Palmer nije gost u Srbiji, već je on srpski zet. Potom je retorika nastavljena u diplomatskom maniru „molimo američke partnere da razumeju….“.

Iako je ministar odbrane, Aleksandar Vulin se očigledno veoma interesuje za resor spoljnih poslova jer se svojski trudi da uruši svaki preostali spoljnopolitički kredibilitet Republike Srbije. Nedavno je oštro zamerio Crnogorcima na participaciji u mirovnim snagama KFOR-a zanemarujući činjenicu da je Crna Gora punopravna članica NATO, te da je KFOR odnosno NATO jedini garant bezbednosti srpskom stanovništvu na KiM. Regionalna stabilnost i dobrosusedski odnosi su toliko kompromitovani Vulinovom retorikom i tabloidizacijom bezbednosti da smo postali centralni destabilizirajući faktor Zapadnog Balkana. Nakon njegovih prozivki skoro svih političara u regionu, ne može se očekivati da se Srbija doživljava kao faktor stabilnosti, izvoznik bezbednosti, a veoma je upitna i percepcija zemalja u regionu o našoj samoproklamovanoj vojnoj neutralnosti.

U Vulinovom haotičnom spoljnopolitičkom delovanju dočekali smo i njegovo saučešće ministru odbrane Ruske Federacije Sergeju Šojguu povodom tragedije na Krimu, kada je izvršen masakr na koledžu u Kerču. Iako se radi o žrtvama ruske nacionalnosti, Krim je, u skladu sa zvaničnom politikom Republike Srbije, sastavni deo Ukrajine. Diplomatska praksa je podrazumevala da se u takvom slučaju uputi zvanično saučešće Kijevu, a pored toga i Moskvi. Ipak, ukrajinske zvaničnike navedenim povodom niko nije kontaktirao. Ali u Srbiji niko i ne očekuje od Vulina diplomatske manire. To se očekuje od šefa srpske diplomatije koji, međutim, nema vremena za „trivijalne protokolarne“ stvari.

S obzirom na ovakva i slična nekonzistentna reagovanja, stiče se utisak nedosledne spoljne politike Republike Srbije. Ipak, ne možemo spoljnu politiku okarakterisati kao neodgovornu jer ona jednostavno ne postoji. Narodu nije prezentovana spoljnopolitička vizija, niti strategija, a samim tim nema ni akcionih planova koji bi operacionalizovali postavljene strateške ciljeve. Postoji samo retorika političke elite koja je spoljnu politiku svela na partijski interes za unutrašnju upotrebu sa vizijom još jednog vlastitog mandata i povećanja političkog rejtinga. Srećom po Vladu i resorno ministarstvo, nema ni evaluacije ostvarenih spoljnopolitičkih ciljeva pred narodnim poslanicima, jer jednostavno nema indikatora po kome bi bili ocenjivani. Na taj način, Ministarstvo spoljnih poslova ostaje i dalje na neprikosnovenoj liderskoj poziciji po broju sinekura u državnoj administraciji. Da li zbog nedostatka kredibiliteta ili nezavisnosti, resorno ministarstvo omogućava i uočljivo ćuti pred činjenicama da se vode pregovori u vezi s nečim što po Ustavu nije moguće, da ginu diplomate radi nejasno izloženog motiva o trgovini oružjem, da bez razloga uvodimo iracionalne diplomatske mere Makedoniji i Francuskoj pa ih brzo ukidamo, da je prisutan nepotizam i zapošljavanje starleta po diplomatskim predstavništvima, da smo deklarativno vojno neutralna zemlja kojoj niko zvanično nije priznao taj status, te da nismo uspeli tokom svih proteklih godina obezbediti niti jednu zemlju saveznika. Nažalost, zahvaljujući između ostalog i našoj diplomatiji, međunarodna Organizacija za kontrolu i sprečavanje pranja novca (FATF) nas je stavila na crnu listu država osumnjičenih za pranje novca i finansiranje međunarodnog terorizma.

Spoljna politika je, pored svih ostalih faktora, zaslužna i za to što svi znamo šta znače sankcije. A ukoliko su medijski navodi narodnog poslanika i vojnog analitičara Miroslava Lazanskog tačni da smo u procesu nabavke četiri helikoptera Mi35 i dva diviziona PVO sistema Pancir S za Vojsku Srbije, onda bi građani Srbije mogli da otpočnu pripreme za ponovni život pod sankcijama. Ovog puta, verovatno, od strane SAD i, bez ikakve sumnje, njenih bliskih saveznika. Naime, u skladu sa federalnim Zakonom o suprotstavljanju američkim protivnicima kroz sankcije (CAATSA) usvojenim 2017. godine, SAD su nametnule sankcije Iranu, Severnoj Koreji i Rusiji, ali i zemljama koje te sankcije krše. A Srbija ih nabavkom Mi35 i Pancira definitivno krši. Građanima ipak ostaje nada da će zvaničnici SAD ispravno proceniti ko je imao uticaja na realizaciju pomenutih nabavki, te da će sankcije primeniti na pojedince, a ne na institucije ili državne organe.

Polazeći od faktičkog stanja u okruženju i procena bezbednosnih rizika, izazova i pretnji, postavlja se pitanje da li takve nabavke bitno utiču na unapređenje sposobnosti sistema odbrane ili se koriste za unutrašnje političke prilike, naravno uz provizije koje redovno prate takve poslove. Ukoliko Generalštab VS definiše takve sisteme kao neophodne, postoje alternativne mogućnosti nabavke kojima iste ili slične sisteme možemo kupiti iz zemalja koje nisu pod sankcijama. Nažalost, isto onako kako naša spoljna politika nije sposobna da nam obezbedi savezništvo na bilateralnom nivou, tako nije sposobna ni za bilo kakav nivo strateškog partnerstva koji bi omogućio prenos sofisticirane tehnologije ili zajedničku proizvodnju složenih borbenih sistema u našoj zemlji.

Zato nam se nameće pitanje ko ima najveću korist od pomenutih nabavki i da li su svojim postupanjem doveli i predsednika i premijerku u zabludu, a time i u opasnost da nam se kao društvu nametnu sankcije. Srbija, sasvim sigurno, nije u mogućnosti da podnese ekonomske sankcije iz više razloga. Možda je i najznačajniji razlog psihologija nacije po tom pitanju jer su nam sankcije postale deo mračnog sećanja. Za naciju bi sasvim sigurno bilo poniženje da dođemo pod sankcije zbog profitera kojima je interes nacije nebitan. Zato je veoma moguće da se predsedniku Vučiću nametne izbor: ili interes nacije ili interes profitera.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji