Foto: Z. Miladinović/DanasU sedištu niških socijalista ove sedmice je svečano otvorena „velika spomen sala“ Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije i osnivača SPS, koji je preminuo 2006. u pritvoru Haškog tribunala, gde mu se sudilo za ratne zločine na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Socijalisti su tom prilikom najavili da će Miloševiću, takođe, podići spomenik, te inicirati da jedan bulevar u Nišu ponese njegovo ime.
Utisak dela izveštača bio je da su se ove, (pre)tužne 2023, nekim čudom, teleportovali u još tragičnije devedesete.
Čelnici socijalista su, pritom, ocenili da je Milošević uspeo da odbrani Srbiju i srpski narod, nakon što „drugi“ nisu bili za očuvanje SFRJ, za koje se zalagao, sačuva Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije kroz Rezoluciju 1244, te bitno doprinese formiranju Republike Srpske i zaustavljanju rata u BIH, kroz Dejtonski mirovni sporazum, koji je potpisao krajem 1995.
Za raspad SFRJ, krvave ratove na tom prostoru, NATO bombardovanje, sankcije, hiperinflaciju, politička ubistva, kriminal i korupciju optužili su prelomne istorijske okolnosti, međunarodnu zajednicu i ostale koji su imali interese kontra Srbije.
Negirali su da je on imao bilo kakve veze i sa ubistvom Ivana Stambolića i atentatom na Vuka Draškovića, izvršenih 2000. godine, uprkos pravosnažnoj presudi, u kojoj je označen kao nalogodavac tih nedela.
„Sloba, zauvek“, mogla se pročitati njihova ključna poruka.
Koji dan kasnije, jedan građanski aktivista, uz to glodur medijskog portala Niška inicijativa, Srđan Nonić, izveo je protestni performans zbog otvaranja ovakve spomen sobe, ostavivši na ulazu u SPS transparent sa fotografijama vezanim za Miloševićevu politiku, kao i imitacije patike u kreču koja je pronađena nakon ubistva Stambolića i 17 metaka kojima je ubijen novinar Slavko Ćuruvija, aprila 1999.
Veruje, rekao je, da bi oni takođe trebalo da se nađu u toj sobi, kao podsetnik na Miloševićevu vladavinu – politička ubistva, ubistva novinara, atentate, tenkove na ulicama Beograda zbog opravdanih građanskih protesta, Jezdu i Dafinu kao vrhunce ekonomije, bonove za hleb i gorivo, novčanicu od 500 milijardi dinara…
„A to su samo neke od blagodeti njegove politike“, poručio je.
Nije malo onih koji pribegavaju oceni da o Miloševićevoj vladavini još uvek ne može da se sudi „objektivno“ jer ne postoji dovoljna vremenska distanca.
Konačni sud će, kažu, dati istorija, učiteljica života.
Problem je, pak, dodaju drugi, što je uvek pišu pobednici, iliti „njihovi“ istoričari.
Možda bi daleko pravednije bilo da je napišu, ili bar dopišu, žrtve nečije politike, a njih, u Miloševićevom slučaju, nije malo.
Više vesti iz Niša čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
