Spomenik

I da vam ne priznam (kao što ću vam priznati) jasno je iz onog što godinama pišem da za mene nema dobrog socijaliste. Znam da je to ozbiljno ograničenje, ali šta da radim – to je nešto jače od mog talenta za neutralnost. Ružić je tu – koliko bi s vremena na vreme svraćao pogled na sebe – dodatno stradao. Ostavljao je utisak oholog i nadmenog političara, koje je naravno bilo bez nekog pokrića, i moja analiza zaustavljala se uvek na tome neprijatnom mestu. Aferim, na njemu bi ostala i ovoga puta, da se nije baš previše opustio: u jednome intervjuu, naime (gde? pa gde ako ne u nekom novinskom bastardu) izrekao je gomilu političkih gluposti da to čak ne liči ni na njega. Dačić je najveći političar nove srpske političke epohe. Sic! Mrkonjić je internacionalna figura. Sic! Završio je sa Miloševićem. Opet je stradao nedužni Čerčil, sad mu Ružić Miloševića stavlja kao ravnog. Kad je tu kontrola izgubljena, onda nije čudno što je kao ključnu ideju socijalista za beogradske izbore izbacio spomenik Miloševiću u Beogradu. Mrkonjić je pokretač inicijative, ali je on podržava: računa na pet, možda sedam ili koliko reče procenata više. (To da je Mrkonjić jednom nogom u zatvoru, i da ga tamo goni njegova vlada, to preskače).

I evo nas sad na početnoj rečenici. Vučićeva veza (Vučićeva peta kolona) među socijalistima radi upravo suprotno od svog protežea: dok Vučić, glumeći Građanski savez, diže spomenike Pekiću i Đinđiću, socijalisti su krenuli unazad, i hoće spomenik Miloševiću. Zbilja: koga oni zajebavaju?