Spomenik Draži u Beogradu je prava mera stanja nacije 1 Foto Radmila Marković/Danas.rs

„Braćo i sestre!“, tako se predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević obratio visokim zvanicama iz zemlje i inostranstva i okupljenim građanima na državnoj komemoraciji posvećenoj negovanju uspomene na žrtve stratišta u Jajincima u oktobru 2024.

Govornik je u „prigodnoj“ besedi, govoreći o tim žrtvama, pominjao „sunarodnike“, iako su među njima, pored etničkih Srba, bili i Romi i Jevreji. Takođe je, u jednoj od retorskih kulminacija, naglasio da na mestu komemorativnog centra „leže naši preci, naši rođaci, naša krv“.

U nekoj drugoj zemlji ili kod nas u neko drugo vreme, takvo neformalno, bratstveničko i arhaično oslovljavanje državnih zvanica, stranih gostiju i građana koji pripadaju različitim verskim i nacionalnim zajednicama bilo bi okvalifikovano kao svojevrsni gaf, incident ili bar prekršaj normi državnog ili diplomatskog protokola.

Spomenik Draži u Beogradu je prava mera stanja nacije 2
Foto: Lična arhiva

Najviši predstavnik državne vlasti ne bi trebalo da govori kao da je rodovski ili plemenski vođa; takođe, ne bi trebalo da progovara jezikom krvi i tla na komemoraciji koja treba da evocira antifašističke tradicije građana Republike Srbije. Ako ni zbog čega drugog, zato što sličnu retoriku nalazimo u Nedićevom aparatu vlasti, kod samog Nedića i u izvornim zemljama evropskog nacizma i fašizma. Pogotovo ne bi trebalo da progovara tim jezikom na mestu velikog nacističkog zločina u kojem je posredno učestvovao i pomenuti domaći kvisling.

U našoj svakodnevici javnih komemoracija i shvatanja kulture sećanja, ovaj primer je samo uzgredna neprimetna marginalija, gotovo bezazlen nesporazum. Srpska varijanta populizma, naime, pokazala je da ima dovoljno kapaciteta da u sebi pomiri brojne protivrečnosti i da pervertira vrednosti današnjice i prošlosti u meri u kojoj se više ne prepoznaju granice između istorijskih činjenica i njihove dnevnopolitičke zloupotrebe.

Uz insistiranje na kontinuitetu golgote i stradanja srpskog naroda kroz istoriju, jedna od konstanti u tom komemorativnom inženjeringu je dosledna rehabilitacija svih (navodno autentično) srpskih pokreta, institucija i protagonista istorijskih događaja za svaki prestup ili zločin iz bliže ili dalje prošlosti.

U toj sabornoj atmosferi državne interpretacije prošlosti, na zvaničnoj državnoj proslavi Dana pobede 2021. bile su recitovane ljotićevske koračnice, dok su na glavnoj bini stajali portreti maršala Tita i Draže Mihailovića. To što su se Mihailovićevi odredi iz Srbije povukli zajedno sa osovinskim silama, a pomenuti Dan pobede dočekali u nemačkim formacijama ili u zarobljeništvu, ne kvari entuzijazam državne komemoracije, niti je, opet, javnost u Srbiji bila zbunjena programom komemoracije.

Najviše truda u pomenutom inženjeringu kolektivnog pamćenja uloženo je u već višedecenijski projekat rehabilitacije četničkog pokreta. I pored nesumnjivih činjenica o brojnim zločinima, genocidu nad Muslimanima u Sandžaku i Podrinju i aktivnoj kolaboraciji tog pokreta s nemačkim, italijanskim i NDH formacijama, u udžbenicima istorije se već dve decenije taj pokret predstavlja kao antifašistički. Još uvek se govori o „dva antifašistička pokreta“; doduše, u sistemu javnih komemoracija, tradicija četničkog pokreta postupno istiskuje obeležavanje datuma i događaja vezanih za partizanski pokret.

U tom kontekstu je indikativna komemoracija događaja vezanih za Operaciju Halijard, koja je kao povod zaista zgodno i domišljato izabrana. Naime, spasavanje oko 600 savezničkih avijatičara iz Srbije u leto 1944. predstavlja verovatno jedini nesumnjiv doprinos četničkog pokreta antifašističkoj koaliciji. Izgleda da je i kreatorima politike sećanja bilo donekle neprijatno, nedelikatno ili blesavo komemorisati učešće četničkog pokreta u masakrima u selima Vranić i Drugovac ili u Foči i Goraždu, u vojnim operacijama Bitke na Neretvi, borbama za Srbiju 1944, oslobađanju Beograda ili u tzv. Bosanskoj golgoti.

U tom smislu, Halijard zaista odskače, mada se i tu prećutkuje činjenica da je u isto vreme spaseno preko 2.000 avijatičara s partizanske teritorije, a da je svega mesec dana nakon te operacije i sam kralj Petar osudio četničku kolaboraciju i pozvao njihove odrede da se stave pod komandu maršala Tita.

Nepodnošljivom lakoćom interpretacije, u našem institucionalizovanom pamćenju se aktivna kolaboracija preimenuje u „građanski rat“, dok jednu od strana u tom ratu predstavljaju navodno antifašistički saradnici (fašističkih!) sila Osovine. U odnosu prema Jugoslaviji normalizovani su konstantni prezir i mržnja prema toj državi, a istovremeno se srpske elite mitologizuju kao njeni jedini čuvari. Na svečanom otvaranju izložbe povodom godišnjice ubistva kralja Aleksandra u Marseju u Muzeju Jugoslavije (oktobar 2024), u izjavama pomenutog premijera i ministra Selakovića prevladava taj kolektivni srpski odijum prema Jugoslaviji, pri čemu je izložba naslovljena navodnim, to jest izmišljenim rečima umirućeg kralja: „Čuvajte mi Jugoslaviju“. Za negovanje uspomena na borbene tradicije srbijanskih partizana koji su zajedno sa crnogorskim borcima 1941. započeli borbu za istinsko očuvanje, to jest obnovu Jugoslavije – u srpskom kolektivnom pamćenju više nema prostora.

Ideologiju monarhijskog, četničkog ili današnjeg srpskog sveta i emancipatorske i humanističke vrednosti levice i partizanskog pokreta teško je približiti, a kamoli dovesti u vezu u bilo kom kontekstu kulture sećanja.

S druge strane, da li se ovde radi samo o neznanju, ili je ipak posredi manipulacija činjenicama i jasna naopaka namera predstavnikâ države? Ljudima koji nalaze plavu boju u nemanjićkoj heraldici ili se formulama iz rodovskog društva dovikuju na jednoj komemoraciji antifašističkog karaktera svakako manjkaju elementarna znanja o prošlosti. U tom smislu valjda treba razumeti i pozive gradonačelnika Beograda za iskopavanjem zemnih ostataka Tita i narodnih heroja sahranjenih na Kalemegdanu. Na stranu to što u našoj bliskoj prošlosti imamo visoke zvaničnike koji su suđeni i osuđeni za ratne zločine i za premeštanje kostiju žrtava iz primarnih u sekundarne, a zatim iz sekundarnih u tercijarne grobnice, ili za one nesrećne hladnjače kojima su prevožena tela albanskih žrtava sa Kosova. Iako naša država ne prihvata pravnu kvalifikaciju većine tih zločina, mi smo u tom grobarskom poslu prepoznati u regionu i šire, pa bi nekakvo ponovno diranje kostiju od strane visokih predstavnika vlasti bilo sasvim deplasirano.

Nekome bi se možda učinilo i da je samo postavljanje pitanja hoće li kontroverzni gradonačelnik iskopati kosti narodnih heroja ili ne po sebi neumesno i neprilično. Pravo pitanje moglo bi glasiti da li bi, recimo, Ivo Lola Ribar, najplemenitiji iz zlatne generacije progresivne, levo orijentisane omladine Beograda, želeo da mu grobno mesto bude u današnjem Beogradu s današnjim gradonačelnikom. Još jedno pravo pitanje koje se možda nameće jeste da li mi uopšte zaslužujemo grobnice zaslužnih građana u današnjem glavnom gradu. Sudeći prema našem sistemu javnih komemoracija, to svakako nije slučaj. U pervertiranoj stvarnosti u kojoj živimo, najavljeno instaliranje spomenika čiča Draži u centar grada bilo bi prava mera stanja nacije, bar zasad.

A daleko od Terazija, na drugoj strani Atlantika, u njujorškom Muzeju moderne umetnosti se, kao uzorni eksponat, i dalje izlaže čuveni model jugoslovenskog kioska K-67, u našoj turobnoj i nepismenoj svakodnevici Šapićev prokaženi „soc-crveni kiosk za viršle“.

Autor je istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari