Spomenik kralju Aleksandru

Verujem, da će doći trenutak, kada će i ruska država podići spomenik kralju Aleksandru Ujedinitelju, čiji spomenik, koliko mi je poznato, postoji još jedino u Parizu. A onda ćemo možda i mi doći do naknadne pameti, pa ga podići ovde, makar na jednom mestu, na kome je ranije stajao. A stajao je na vidnim mestima mnogih gradova, izveden od čuvenih autora (Dolinar, Augustinčič, Valdec, Stojanović) i to od Ljubljane, preko Varaždina, Vukovara, Tuzle, Bjeljine, Niša, Bitolja i Skoplja, pa sve do njegovog rodnog mesta Cetinja, izvajan rukom nenadmašnog Meštrovića.

A zašto bi ga Rusi podigli? Pa zato što je nesebično i bratski, posle pobede Oktobarske revolucije u Rusiji, primio ogroman broj ruskih izbeglica u Srbiju (po jednim izvorima 45.000, a po drugim čak 70.000). Ono, što je za nas važno, veliki deo ovih ljudi, bili su građanska intelektualna elita ruskog društva koja je ostavila dubok trag na ovim prostorima, a našu prosvetu, kulturu i umetnost trajno zadužila. Mislim da ne postoji nijedna osoba iz moje, ali i iz ranijih generacija, koja ne pamti bar jednog profesora, lekara, inženjera, muzičara ili slikara, koji nije bio ruskog porekla. U gimnazijama, tehničkim školama, na tehničkim, ali i drugim fakultetima, mogli su da predaju gotovo sve predmete, vezane za prirodne nauke. Prosto je neverovatno, kako je sovjetsko društvo posle revolucije, preživelo bez ovih ljudi, koji su, ili izbegli, ili su nestali po logorima i u čistkama.

Sa velikom ljubavlju i poštovanjem se sećam moja četiri profesora iz vremena školovanja. Prvi je bio Dmitrij Brajlovski, moj profesor violine u tek otvorenoj muzičkoj školi u Kraljevu. Virtuoz na tom instrumentu. Živahan, višestruko obrazovan, bariton. Često bi posle vežbe sa mnom, uzeo violinu iz mojih dečijih ruku i svirao gotovo čitav sat, a ja sam stajao zapanjen.

Drugi je bio moj profesor ruskog jezika u kraljevačkoj gimnaziji, Jevgenjij Šilov, kod koga sam posle četiri godine učenja ruskog, mogao u originalu da čitam i razumem Puškinovog Jevgenija Onjegina. Bio je ustvari profesor istorije na moskovskom Univerzitetu, što sam saznao mnogo kasnije posećujući ga u Domu penzionera na Voždovcu. Bio je večiti neženja, visok, prav, u mladosti gimnastičar, ozbiljan, strog, ali pravičan. Stajao bi sa dnevnikom ispred učionice i čim zazvoni za početak časa, ulazio da ne gubi ni minut. Imao je neku malu sveščicu u kojoj je beležio svaki vaš odgovor.

Treći je bio Petar Anagnosti, legenda Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, noćna mora za studente-brucoše koje je stavljao na muke, da vidi da li zaista žele to što su odabrali, zaista i da studiraju. Mnogi su odustajali već posle prvog semestra, ali oni koji su bili uporni i ostali, svi bi na kraju naučili i položili nacrtnu geometriju. Bio je vrhunski predavač, poznat po lenjiru na točkićima, zvanom „trotinet“ kojim je na tabli crtao kredama u boji ono o čemu priča. Iza toga je na tabli ostajao perfektan crtež koji se niko nije usuđivao da obriše, kada on izađe.

Četvrti je bio Grigorij-Griška Samojlov, arhitekta koji nam je predavao slobodno crtanje. Četiri godine je proveo u logoru i već tamo izgradio kapelu i ikonostas za logoraše. A u Beogradu više porodičnih vila, fabriku i vilu u Vučju za poznatog industrijalca Teokarevića, zgradu Penzionog fonda na Terazijama, zgradu Mašinskog i Tehnološkog fakulteta u Beogradu, Letnju pozornicu u Nišu, enterijer u SANU i hotela „Moskva“ i onu malu, predivnu crkvu Sv. Arhangela Gavrila u Humskoj, pored stadiona JNA.

Sva četvorica su bili veliki pedagozi i imali su jednu zajedničku crtu, važnu za profesuru: bili su veoma škrti u pohvalama za nešto što đak ili student uradi dobro, izuzetno stručni, strogi, ali pravični.

Zbog privrženosti svome caru Nikolaju II Romanovu, morali su da napuste Rusiju i završe časno život u izgnanstvu. Sećam ih se sa ljubavlju i dubokim poštovanjem.

 Autor je arhitekta.