Spomenik Neznanom fantomu

Komandant austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu, maršal Fon Makenzen, koji je samo tri godine ranije, u jesen 1915. godine, pokosio srpsku vojsku koja je branila Beograd, na kraju rata završio je kao zarobljenik u Futogu. Našavši se najednom razoružan i okružen dojučerašnjim neistomišljenicima, maršal Fon Makenzen istog trenutka došao je na genijalnu ideju i predložio svojim novim srpskim prijateljima da lično on podigne spomenik palim braniocima Beograda. Svakako, jedan takav gest ne bi mogao da omane i da ne omekša i ono najtvrđe među srcima ljudi čiji jezik nije ni govorio – za iskrenost prevod nije potreban.

A i zar nije lepše podizati spomenike nego utvrđivati ko je tu kome došao glave? Uostalom, takvo raskusurivanje ne priliči gospodi, a moramo se i složiti da su to tada bila neka druga vremena, a za druga vremena uvek važe druga pravila. Iako isprva zatečena ovim neočekivanim predlogom, raja je ipak poverovala u veličinu čoveka koji visoko ceni svog, iako poraženog, protivnika i podržala inicijativu da upravo on podigne spomenik pobeđenoj srpskoj vojsci, koji je ubrzo potom osvanuo na Topčiderskom brdu.

Ipak, sud vremena je nemilosrdan i na njemu kad tad budu raskrinkani kalkulanti poput maršala Fon Makenzena. Zato njegov kukavički spomenik „srpskim junacima“ danas stoji zaboravljen u Košutnjaku, gde ga s vremena na vreme otkrije tek poneki zalutali prolaznik dok pokušava da nađe put do kafića na ski-stazi. Kad nas je istorija već naučila primerima „loše prakse“ i manipulacijama običnih prevaranata, zašto smo onda tako spori da prepoznamo uistinu iskrene želje za pružanjem ruke pomirenja (ili upoznavanja) i potezima koji iz nje proizilaze. Kome smeta spomenik kazahstanskom pesniku za kojeg niko u Srbiji nije čuo? Ako niko za njega nije čuo, onda barem možemo reći da niko nije čuo ni ništa loše! I kakve veze ima što nijedno njegovo delo nije prevedeno na srpski jezik. Valjda će ovim spomenikom ta nepravda donekle biti ispravljena, time što će barem njegovo ime (kako god ono glasilo) biti prevedeno, ne bi li osvanulo na pomenutom spomeniku, i to pretočeno u ćirilicu, jer kad je bal, nek je maskenbal!

I kome smeta što neko želi da podigne spomenik Pekiću ili Đinđiću? Uostalom, kad je i ko video da je pri podizanju spomenika bitniji onaj na čije ime glasi od onoga koji mu taj isti spomenik podiže? Za tango je potrebno dvoje, iako se u ovoj igri onaj drugi ništa ne pita. Mrtva usta nit govore, nit se pitaju. Kad se stvari tako sagledaju, svako ima pravo da diže spomenik kome hoće, jer je to ipak lična stvar pojedinca. No, kako kult mrtvih obično prate svakakvi obredi, podizanje spomenika (bivšim) neistomišljenicima ima neizostavno ritualne odlike. Kao po receptu nekog vikend motivacionog govornika, ne bi li pobedili svoje duhove iz prošlosti, moramo se sa njima suočiti – i izliti ih u bronzi. Uostalom, najbitnija je dobra namera. Zašto nekome smeta spomenik kazahstanskom pesniku, azerbejdžanskom diktatoru ili demokratama, ako su izliveni iz najbolje namere? Zašto nekome smeta što mu ruše grad usred noći, ako i to čine iz najbolje namere? Ljudi su danas postali isuviše cinični na tuđe dobre namere, ali to više govori o njima samima, dok dobronamerni s tim nemaju ništa – oni znaju da je njihov obraz čist!

Naposletku, ako je preduslov za dobijanje spomenika potpuna nebitnost ili pretrpljen poraz – ostaje pitanje da li će građani Beograda biti ti koji će podići spomenik Neznanom fantomu ili će se prepustiti i mirno sačekati da maršal njima podigne spomenik Braniocima Beograda.

Autorka je rediteljka i scenaristkinja iz Beograda