Spomenike ne rušiti

Ponekad smo imali različite stavove po određenim pitanjima, ali po jednom smo uvek bili saglasni: Nikada ne treba rušiti nijedan spomenik, jer to je često jedini svedok vremene u kome je nastao.

To može biti svedočanstvo o napretku, umetničkom nadahnuću i vizionarstvu pojedinca i društva u celini, ali i o gigantizmu, kiču i bahatosti.

Istorija, pa i naša bliža prošlost su puni ovih primera. Čak sam i ja doživeo da vidim kako se druga Jugoslavija obračunavala sa spomenicima prve, a potom, bivše republike druge, sa spomenicima zajedničke im, Titove države.

Iz ovoga svi koji pišu, ili govore o spomeniku Stefanu Nemanji u Beogradu, mogu, ako su pametni, da izvuku neku pouku.

O spomenicima sam dosta i pisao. U knjizi pod naslovom „Među nama“ nastaloj od tekstova objavljenih u Politici „(Zlo)upotreba spomenika“, a u Danasu „Emire, na pogrešnoj si strani“ i „Na koga treba da liči Stefan Nemanja“.

Onaj iz Politike se odnosio na izmeštanje spomenika srpskom vojniku iz centra Kraljeva u gradsko groblje davnih šezdesetih, a druga dva iz Danasa, upravo o spomeniku Stefanu Nemanji. I odmah treba reći jednu stvar koja se protivnicima ovakvog spomenika spočitava, a koja je neistinita.

Niko nije bio protiv toga da se osnivaču loze Nemanjića podigne spomenik u Beogradu, ali su mnogi bili protiv podizanja ovakvog spomenika i na ovoj poziciji u gradu. Posebno stručna javnost. Da pokušamo da ponovimo i sažmemo činjenice:

Javnost u Srbiji je 27. januara, tačno na dan Sv. Save, ugledala završen spomenik Stefanu Nemanji.

Ne mogu da kažem da je spomenik „otkriven“, jer bi, obzirom na veličinu, trebalo bar 500 m2 platna u jednom komadu da se on prekrije, kao što je to uobičajeno sa spomenicima, podignutim jednom čoveku u stojećem stavu i ko zna koji broj ljudi da povuku platno i da ga otkriju. O podignutom spomeniku se zna:

Da su u žiriju bili akademik Svetomir Basara, vajar, sada već pokojni Miodrag Živković, vajar i profesor, Vladimir Veličković, slikar i akademik i Emir Kusturica, filmski reditelj i pisac.

Oni su se saglasili da preporuke u uslovima konkursa, svim učesnicima, budu „skulptorsko prikazivanje Stefana Nemanje u stojećem stavu, u jednostavnijem vladarskom sakosu, plaštom sa skinutom kapuljačom, vencem na glavi, elkonpionom na grudima, neisukanim mačem i Hilandarskom poveljim“.

Iako su Živković i Veličković promenili svoj stav, a Živković se čak i povukao iz žirija, svi su potpisali zapisnik o izboru pobedničkog rada, čiji je autor ruski vajar Rukavišnjikov.

Da je taj pobednički rad bio po dimenzijama dvostruko niži od ovog izvedenog, potpuno drugačijeg lika Stefana Nemanje, sa krstom u desnoj i Hilandarskom poveljom u levoj ruci.

Da je u originalnom urbanističkom rešenju kod pobedničkog rada, spomenik bio postavljen u osu koja prolazi sredinom Nemanjine ulice i stare žel. stanice i tako je bio vidljiv sa Slavije i to licem frontalno okrenutim prema njoj, a u izvedenom stanju, spomenik je pomeren iz ose na drugu lokaciju, a glava realizovana kao profilna skulptura.

Dakle, spomenik dopremljen iz Rusije, nije onaj koji je pobedio na konkursu. Koncepcija masa je drugačija, glava nije ni slična originalnoj.

Neproporcionalna je i izobličena, a u desnu ruku Stefana Nemanje, gde je trebalo da stoji krst, stavljen je mač, a nije promenjen položaj ruke, što je očigledno. Položaj ruke koja drži mač je sasvim drugačiji. Dakle, kad je reč o izvedenom spomeniku, postavlja se pitanje, ko je naredio sve ove pobrojane izmene i zašto?

Autor spomenika Rukavišnjikov dao je najpre izjavu da je i sam bio začuđen otkuda u Nemanjinoj desnoj ruci mač, a potom je, verovatno na nečiju intervenciju rekao, da Stefan Nemanja već ima krst oko vrata, pa bi onaj u ruci bio suvišan, uporedivši to sa nekom skulpturom Lenjina, gde on drži kačket u ruci, a već ima jedan na glavi!

Što se tiče onoga u njemu (spomeniku), on stoji na ogromnom vizantijskom šlemu, koji je neka vrsta malog muzeja sa reljefima, gde se mogu videti i ostali Nemanjići, ali bi prostor jednoga dana mogao postati i prodavnica suvenira.

Oko spomenika su na otvaranju bili svi naši rukovodioci, plus Mile Dodik, a osnovna poruka glavnog govornika je bila – „Stefan Nemanja, to smo svi mi i niko nikada neće uspeti da pomeri nigde, ni Stefana Nemanju, niti Hram Svetog Save“. Zašto Hram, ostalo je nejasno.

Od svega ovoga već poznatog, ostala je nepoznata samo cena spomenika, koja je državna tajna do 2023, a govornik je rekao da ćemo mu podići spomenik kada je budemo saznali. Ja bih samo dodao da nema potrebe, već je podignut, zato što podignuti spomenik nije spomenik Stefanu Nemanji, već njegovom naručiocu. A zna se ko u ovoj zemlji naručuje i respiratore i vakcine, pa i spomenike. Molimo boga da sledeći ne bude car Dušan ili Kraljević Marko, visine 50 metara.

Autor je arhitekta