Spreman za trgovinski rat

Tokom istorije MMF-a, generalni direktor uvek je bio iz Evrope, a 28 evropskih zemalja spremno je da predloži drugog Evropljanina, koji će preuzeti ovu funkciju, čime žele da sačuvaju tradiciju da MMF nastavi da vodi ličnost sa „starog kontinenta“, dok američki kandidat postaje predsednik Svetske banke. Tome se sve više protive zemlje BRIKS-a poput Kine, Rusije, Indije i Brazila, jer se centar svetske ekonomske moći seli sa Zapada na Istok u Aziju, pre svega u Kinu.

Postupak izbora novog šefa MMF-a trebalo bi da bude okončan do 4. oktobra ove godine. MMF je imao jedanaest direktora od kada je počeo sa radom 1946, a čak pet Francuza bilo je na ovoj čelnoj poziciji.

Ko god da bude na čelu MMF-a, mora biti spreman za trgovinski i valutni rat, pošto su to rizici u usponu koji se moraju rešavati, kojima treba dodati i da će digitalne valute biti još jedan izazov.

Kada je 2011. Lagardova, kao prva žena, imenovana za direktora MMF-a, dva glavna pitanja koja je trebalo rešavati bila su – obnova ugleda MMF posle (navodnog) skandala u koji je bio upleten njegov prethodni šef francuski socijalista Dominik Štros-Kan i podrška evrozoni tokom dužničke krize. Danas je globalna slika složenija nego pre osam godina. SAD i Kina su u trgovinskom sporu već skoro dve godine.

NJihov trgovinski rat se smatra najvećom preprekom globalnom rastu. Istovremeno, u fokusu svetske poslovne javnosti je i monetarna politika – odnosno kakve odluke donose centralne banke radi podrške različitim ekonomijama i da li su njihovi instrumenti i dalje efikasni posle skoro jedne decenije od dužničke krize.

Izvršni odbor imenuje direktora MMF-a na obnovljivi mandat od pet godina, a može ga izabrati većinom glasova. U prošlosti Odbor je takvo imenovanje donosio konsenzusom.

Prema proceduri za mesto generalnog direktora, koja sadrži sledeće aspekte: profil kandidata, sastavljanje užeg izbora, odabir uspešnog kandidata, takva ličnost treba da ima „ugledne rezultate u kreiranju ekonomske politike na višim nivoima“. Takođe, i izvanredno profesionalno iskustvo, da pokaže menadžerske i diplomatske veštine, potrebne za vođenje globalne institucije i da bude državljanin bilo koje od 189 zemalja članica MMF-a.

Kao šef osoblja MMF-a i predsedavajući Izvršnog odbora mora biti „sposoban da pruži stratešku viziju rada visokog kvaliteta“, i čvrsto posvećen unapređivanju ciljeva MMF-a stvaranjem konsenzusa o ključnim političkim i institucionalnim pitanjima, uključujući usku saradnju sa Izvršnim odborom, pod čijim uputstvima će ispunjavati svoje odgovornosti.

Treba da ima dokazano razumevanje za izazove u politici sa kojima se suočava raznoliko globalno članstvo u MMF-u. Da ima čvrstu posvećenost i uvažavanje za multilateralnu saradnju i demonstriran kapacitet da bude objektivan i nepristrasan, kao i da bude efikasan komunikator.

Ova procedura izbora direktora MMF-a sa potrebnim uslovima za kandidate lepo je sročena, ali u praksi stvari stoje drugačije. Izabrani direktori MMF-a, uglavnom, prosečnog stručnog profila i politički miljenici pojedinih najuticajnijih krugova i zemalja, vrlo brzo se uklope u standardne klišee i kolotečinu koja vlada u ovoj instituciji, i nastavljaju da sprovode rigidne mere i politiku „uslovljavanja“ koje se nameću zaduženim zemljama, vodeći ih dalje u ekonomsko propadanje.

Pored toga, neki od njih su i problematični, kao bivši španski ministar finansija i direktor MMF-a Rodrigo Rato, koji je bio i uhapšen u Madridu u aprilu 2015, optužen za brojne prekršaje, uključujući prevaru i pranje novca.

I raniji generalni direktor MMF-a Štros-Kan (svojevremeno i savetnik Aleksandra Vučića), koji je bio najavio fundamentalni zaokret u ekonomskoj filozofiji MMF-a, da umesto slobodnog delovanja tržišta, to treba da bude „kombinacija tržišta i državne regulative“, 2011. godine, zbog privatne seksualne afere u njujorškom hotelu, morao je da podnese ostavku na mesto njegovog čelnika, iako je kasnije sud u NJujorku odbacio optužbe, a mediji pisali da se radilo o nameštaljci. Tako su njegovi reformski predlozi u MMF-u ostali mrtvo slovo na papiru. Karijeru je završio neslavno, a bio je viđen za potencijalnog naslednika Sarkozija na mestu predsednika Francuske 2012.

Posao šefa MMF-a izgleda da je tradicionalno rezervisan za Francuze, a neke su države počele da dovode u pitanje da li treba na čelu te institucije uopšte da bude neki Evropljanin. Osim porekla Lagardove, stepenica na kojoj je posrnula svakako je bio pravni spor vezan za slučaj jednog poznatog francuskog tajkuna.

Francuski tužioci su 2014. otvorili zvaničnu istragu protiv Lagardove zbog nemara u ne osporavanju pokrenute arbitraže koju je dobio ovaj biznismen, što je osudila i domaća javnost zbog navodne korupcije. Nakon što je proglašena krivom godinu dana kasnije, ali bez kazne, njen advokat je poručio da će ona razmotriti žalbu, ali je očigledno procenila da je bolje da se sve to zaboravi.

Evropske vlade, pored nekoliko predloženih ličnosti, odlučile su početkom avgusta ove godine da Bugarka Kristalina Georgijeva, izvršna direktorka Svetske banke, bude njihov kandidat za novog direktora MMF-a, što je određeno iznenađenje. Pošto Georgijeva ima 66 godina, njena kandidatura i eventualni izbor, da direktor prvi put bude osoba koja nije iz jedne od tradicionalnih zapadnih zemalja, primorao bi MMF na promenu pravila, koja zahtevaju da on u trenutku preuzimanja dužnosti ima manje od 65 godina.

Najvišu funkciju u MMF-u, najvažnijem globalnom kreditoru, tradicionalno je držao Evropljanin, ali kandidati iz drugih delova sveta mogu steći prednost ukoliko se Evropa podeli po pitanju izbora svog kandidata. Pobediće kandidat koji dobije 55 odsto glasova vlada 28 država EU, koje zajedno imaju udeo od najmanje 65 odsto u njenom ukupnom stanovništvu.

Jedan od retkih, najuticajnijih i najstručnijih direktora MMF-a bio je poznati švedski ekonomista Per Jakobson, osnivač Banke za međunarodne obračune u Bazelu 1930, jedne od najvažnijih banaka u svetu. Jakobson je bio njen ekonomski savetnik od 1931. do 1956. Bio je među prvim podržavaocima evropskog federalizma. Jakobson se protivio inflaciji, preteranom trošenju i državnim intervencijama u ekonomiji.

Napustio je Banku 1956, kako bi počeo da vodi MMF do 1963, a njegovo ekonomsko nasleđe i danas oblikuje svet, dok MMF povremeno organizuje razne tribine i stručne skupove u znak sećanja na ovog poznatog monetarnog stručnjaka.

Ali šefovi MMF-a ne mogu da izbegnu odgovornost i oštre kritike upućene ovom „svetskom finansijskom policajcu“, koji već dugi niz godina nameće zemljama članicama istu restriktivnu ekonomsku politiku uništavanja njihovih privreda. Pošto se ovakva situacija razvila u krizu globalnih razmera, MMF je, u poslednje vreme, napravio promenu.

Više nije striktno nametao svoje uslove i mere, već su vlade država koje traže kredite to same predlagale, a MMF ih je samo prihvatao ili ne. Na taj način, MMF prebacuje odgovornost na vlade zemalja kojima daje kredite i, praktično, upravlja tim vladama. Naravno, ova formalna promena procedure nije pomogla zemljama, koje su pale pod uticaj MMF-a.

Autor je naučni savetnik i redovni član NDES-a