SPS se politički ponižava

Ona je, za razliku od mnogih političkih stranaka, partija, udruženja građana i pokreta koji su se, za poslednjih 25 godina, predstavljali kao levičarski, imala najbolje mogućnosti za to. Ponovnim ulaskom u vladajuću koaliciju sa Srpskom naprednom strankom (SNS) i Aleksandrom Vučićem na čelu, SPS je definitivno potvrdila da je izgubila svoju ideologiju, a samim tim identitet političke levice i postala partija koja suštinu politike vidi u vlasti oligarhije, brinući o opstanku na vlasti male grupe svojih političkih funkcionera.

Za 26 godina od svog osnivanja, SPS nikada nije bila u opoziciji, iako je, posle desetogodišnje vladavine i svrgavanja sa vlasti njenog harizmatskog vođe Slobodana Miloševića 2000. godine, pretrpela težak politički poraz. Naviknuta na vlast, SPS, ni posle odlaska Miloševića u Haški tribunal, nije našla pravi metod i način ostvarivanja svoje levičarske orijentacije, čiju srž, pored ostalog, čini socijalna pravda. Umesto da se po logici stvari „prestroji“ za opoziciono delovanje, da se suoči sa istinom o svojim greškama i promašajima, da se oslobodi prevaziđenih i „istrošenih“ partijskih kadrova i funkcionera, stvarajući tako uslove za suštinsku političku reafirmaciju, SPS počinje da deluje kao pragmatsko-politička partija koja se, zarad „grama vlasti“ i malo privilegija, nedopustivo politički ponižava, podržavajući sve naredne dominantno vladajuće stranke i koalicije, počev od DSS, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, preko DS, na čelu sa Borisom Tadićem, do SNS, na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Sa ovakvom politikom SPS nikada neće moći da povrati nekadašnju političku moć, osim da „politički životari“, priključujući se ovom ili onom moćnijem političkom subjektu, ali bez ikakvog političkog uticaja u duhu svoje izvorne programsko-političke orijentacije.

Posle ovogodišnjih aprilskih prevremenih parlamentarnih izbora, s obzirom na izborne rezultate, logična su bila očekivanja da SPS konačno ide u parlamentarnu opoziciju, pogotovo što se znalo i „osećalo u vazduhu“ da je ona, bez penzionera, a pogotovo bez Jedinstvene Srbije (JS) na čelu sa Draganom Markovićem Palmom, mogla ostati bez izbornog cenzusa. Zato je i Dragan Marković, za razliku od Ivice Dačića, javno isticao spremnost za odlazak u opoziciju, čime je samo povećao broj svojih pristalica. Očekivanja da SPS ide u parlamentarnu opoziciju su bila logična i s obzirom na činjenicu što je i SNS nagoveštavala da ne želi nastavak koalicionog partnerstva sa Socijalističkom partijom. Ali, sticajem okolnosti, to se nije desilo, jer je rukovodstvo SPS, pokazujući visok stepen političke lojalnosti prema SNS i Aleksandru Vučiću, na politički vešt način, uspelo da „iskamči“ ulazak u Vladu Srbije, izbegavajući tako opozicioni položaj, uz manifestaciju neke vrste straha da se u takav položaj dođe! Srbija je tako, nažalost, i dalje bez prepoznatljive politike levice, jer ni posle četvrt veka parlamentarizma i funkcionisanja višestranačkog sistema nije došlo do konstituisanja jedne snažne autentične levičarske partije, koja bi u fokusu svog političkog delovanja imala socijalnu pravdu, a ne ličnu korist male grupe partijsko-političkih funkcionera. Takvo stanje će, nesumnjivo, potrajati sve dok na političkoj sceni Srbije, na principu „jedan narod – jedna partija – jedan vođa“, dominira vlast partijskih oligarhija, međusobno povezanih na bazi ličnih, a ne opštedruštvenih interesa; dok karijera funkcionera i poslanika bude zavisna od stranačkih lidera; kao i sve dok „caruje“ korupcija iznad granice tolerantnog. Zbog toga, po svemu sudeći, biće potrebno mnogo vremena za pobedu levičarskih ideja, čak i u onoj dubini i obimu koji kapitalizam, kao društveni sistem, realno može da apsorbuje. Radikalnije ostvarivanje tih ideja biće moguće sa pojavom nove političke snage, sposobne da objedini i aktivira levičarski potencijal srpskog društva i zadobije poverenje građana, pre svega, svojom organizovanošću i rešenošću da se žrtvuje za svoje ciljeve i ideale.

Autor je univerzitetski profesor