Srbi i Albanci da zamole Amerikance

Mnogi su razlozi za to, ali su dva najvažnija: prvi je mit o Kosovu, koji za Srbe predstavlja realnost koja je bila podloga srpske spoljne politike tokom svih vremena. Nema rata koji je vođen od strane Srba a da mit o Kosovu nije služio kao vodilja ratnih pohoda.

U ovom kontekstu uopšte nije važno da li je mit o Kosovu zasnovan na nekim činjenicama. Bitno je da su u ime tog mita ljudi ubijani, kuće paljene, narod masovno proterivan … Na žalost, i jedan genocid, međunarodno priznat kao prvi takav od završetka Drugog svetskog rata, pripisuje se Srbima.

Srpski imperijalni mentalitet

Drugi razlog koji objašnjava komplikovanost srpsko-albanskih odnosa tiče se mentalnog stanja srpskog nacionalizma, taj imperijalni mentalitet kako bi rekla Latinka Perović, a koji postoji uglavnom zahvaljujući ulozi i delovanju Srpske pravoslavne crkve (SPC), koja je uvek bila rezervoar ideja i pamćenja srpstva, bilo da se radi o utehi zbog gubitka Kosova ili zbog pokušaja da se Kosovo silom vrati pod suverenitet Srbije.

Ovaj faktor, zajedno s mitom o Kosovu, predstavlja nepromenjivu varijablu kojom se objašnjava ponašanje Srba za vreme Miloševića i posle njega, tokom komunizma i pre toga, za vreme balkanskih ratova i pre tih ratova … sve do vremena otomanskog carstva.

Gore navedeni parametri, kao osnova za razumevanje današnjeg stanja dijaloga između Srbije i Kosova, reflektovani su u svakoj fazi međusobnih odnosa Srbije i Kosova uprkos njihove konstantne transformacije. Ta metamorfoza je sledila kao rezultat, uglavnom, spoljnjeg pritiska i uticaja.

Drugim rečima, fizionomija gore navedenih parametra uslovljena je stanjem međunarodnih odnosa u određenom vremenu:

– tokom balkanskih ratova, srpski nacionalizam je izlio svu svoju snagu protiv naroda muslimanske vere, uz podršku evropske spoljne politike koja je u to doba težila totalnom proterivanju otomanskog nasleđa sa starog kontinenta.

Manje više isto se desilo i posle Prvog svetskog rata. Srbi su se tada popeli dolinom Ibra da bi preuzeli vlast na Kosovu, ne zbog zasluga u tom ratu koliko zbog činjenice da su bili na pobedničkoj strani.

Posle rata, Srbi su učinili najveću stratešku grešku koju je uočio i sam Nikola Pašić. Umesto da se late stvaranja srpske nacionalne države, Velike Srbije, oni su se opredelili za ostvarivanje jednog drugog slovenskog ideala, to jest bivše Jugoslavije. Na severu te Jugoslavije postojala je sasvim drugačija i mnogo naprednija sredina u socijalnom, političkom, kulturnom pogledu … Ali, novi vlastodršci u Beogradu to nisu shvatali što će predstavljati veliki teret za buduća vremena.

Zato će prva promena međunarodnih prilika dovesti Srbe i Srbiju u nezgodan položaj jer će na njihova vrata ostali narodi te Jugoslavije ispostaviti račune regionalnog hegemonizma kojim su povredili volju drugih naroda, što je cena koju će najviše platiti lokalni Srbi na skoro celoj teritoriji te bivše države.

Raspad Jugoslavije i kraj komunizma na Balkanu se neminovno reflektovao i na odnose između Srbije i Kosova.

Milošević i obnova srpskog nacionalizma

Dok je komunizam davao poslednje znake života, u Beogradu se javlja jak nacionalistički pokret na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Srpska elita je to rukovodstvo Miloševića pogrešno konstruisala kao provizorno u nadi da će Milošević završiti „prljavi posao“ a oni doći na političku scenu posle toga, u jednoj takvoj integrisanoj i konsolidovanoj Srbiji bez problema sa Kosovom. Ovakvo očekivanje koštaće Srbe narednih godina gubitka teritorija na kojima su bili u većini, plus gubitka prilično stabilnog ako ne privilegovanog statusa srpskog življa na tim teritorijama.

Ovaj veliki poraz Srba se desio ne zbog toga što Milošević nije mogao da pošalje vojnu silu van granica Srbije, već naprotiv, baš zbog toga što ju je on tamo slao ne uzimajući u obzir međunarodne okolnosti nastale raspadom komunizma, a koje su bile krajnje nepovoljne za ponovni pokušaj ostvarivanja srpskih nacionalnih ciljeva s početka prošlog veka.

Drugim rečima, posle raspada komunizma, Evropa i Zapad su se stavili otvoreno i ponosno na stranu očuvanja supstance pripadnika naroda i njihove kulture koja se bazira na Islamu. Jedino ovaj pristup, namenjen stvaranju novih, stabilnih i umerenih odnosa na Balkanu, pruža jemstvo bezbednosti i trajnog mira na ovim prostorima jer nijedan narod i nijedna kultura nije na udaru. Ovako nešto do sada nije pokušano u bilo kom razdoblju razvoja međunarodnih odnosa na Balkanu.

NATO i Zapad – gravitaciona sila na Balkanu

Jedna od češćih primedbi na politiku Slobodana Miloševića bila je njegova antizapadna politika. To nije značilo da je on iskreno bio pro-ruski nastrojen, kako se ponekad misli, nego je koristio Rusiju kao strašilo protiv Amerikanaca i Zapada uopšte.

U tom smislu Aleksandar Vučić se ne razlikuje puno od Miloševića. Uspostavljanje ruskih vojnih baza u Srbiji, na prostorima gde se bezbednost Zapada testira svakodnevno, nije ništa drugo do zastrašivanje tog Zapada u smislu predstavljanja Srbije kao ozbiljne pretnje po stabilnost i sigurnost na Balkanu u slučaju da Srbija ne dobije ono sto želi u dijalogu sa Kosovom. Ovo, međutim, predstavlja pogrešnu procenu srpske politike. Pogrešnu i u slučaju da je ta politika namenjena za unutrašnje potrebe, tj. da uveri obične Srbe kako su Rusi tu te da nema potrebe da brinu. U krajnjem slučaju, ovo je pogrešno i zbog toga što Srbi i Srbija nemaju perspektivu van evroatlantskih vrednosti i težnji.

Zato i NATO prisustvo na Kosovo predstavlja siguran bezbednosni okvir koji je stvorio prostor socio-političkog, ekonomskog i kulturnog razvitka Kosova i zemalja u njegovom okruženju. Bez ovog bezbednosnog okvira, povratak u haos i nasilje je neminovno. Zbog toga Kosovo i ostali narodi Balkana treba da shvate da nije dovoljno vojno prisustvo da bi cela regija išla napred u svakom pogledu. To prisustvo je neminovno ali nije dovoljan uslov za razvitak regije. Potrebna je i nova volja svih u cilju redefinisanja novih odnosa na Balkanu. A dijalog Srbije i Kosova koji je počeo pre nekoliko godina u atmosferi međusobnog nepoverenja i netrpeljivosti – nije mnogo različitog od stanja njihovih odnosa od pre sto i više godina.

Okvirni ili krovni sporazum

Atmosfera stvorena u sredini sa jakim vojnim prisustvom Zapada nije mogla da proizvede ništa više do mlakog dijaloga Srbije i Kosova i nekih okvirnih sporazuma sa pravnim odredbama sumnjivog karaktera i ekskluzivnim horizontalnim efektima. Razni su činioci doprineli razvitku ovakvog stanja i ovakvih okvirnih sporazuma. U prvom redu tu je činjenica da Beograd vidi Kosovo kao deo Srbije, što predstavlja ozbiljnu prepreku na putu ka pomirenju. To je proizvelo i sporazume dubiozne prirode, neprecizne i sa hiljadu mogućih tumačenja i razumevanja njihovih odredbi. Drugačije i nije moglo da bude ako se ima u vidu političko stanje u Srbiji u vreme kada je ovaj dijalog počeo u Briselu.

Ovo, pak, nije glavni razlog što je dosadašnji dijalog proizveo opšte i nejasne sporazume, nešto što je u nesrazmeri sa uloženom energijom i trudom tokom ovih godina intenzivnog dijaloga, naročito od strane Evropljana.

U suštini, ovo poglavlje evropske spoljne politike neće izgledati baš svetlo u okviru istorije moderne spoljne politike našeg kontinenta. Nekoliko je razloga zbog takvog stanja stvari, neki su spoljne naravi a drugi se tiču unutrašnjih političkih prilika Srbije i Kosova.

Jedni napreduju – drugi nazaduju

U unutrašnje razloge spadaju oni koji su se u Srbiji i na Kosovu ispoljavali tokom pregovaranja. Oni koji su vodili te pregovore u ime Srbije i za Srbiju su lično napredovali i uvećali svoju političku legitimnost, dok su ovi drugi koji su vodili pregovore u ime Kosova i za Kosovo išli suprotnim pravcem.

Vučić i njegovi saradnici su se starali da postepeno pripremaju srpsko društvo za ono što može doći na kraju ako Srbi stvarno hoće i žele Evropu.

Da bi došlo do toga Vučić je jako pametno otvorio unutrašnji dijalog među Srbima, podsticao strane investicije, tolerisao umerene i na kontrolisan način suprotne stavove u javnosti – a sve a ciljem da završna reč o Kosovu i prema Kosovu bude kolektivna, maksimalno podruštvljena među Srbima na Balkanu.

Vučić je tačno znao da pregovori u Briselu neće nikad proizvesti nešto supstancijalno osim da će služiti kao uvertira za tu završnu reč za koju se on spremio bolje nego svi drugi u Srbiji i na Kosovu.

To nije slučaj sa Kosovom. Hašim Tači je svu svoju političku legitimnost trošio u pregovorima sa Srbijom, ne zbog toga što je potpisivao sporazume koje nikad nije pročitao verujući međunarodnim posrednicima, nego zbog toga što je legitimisao ljude koji su pregovarali za Kosovo i u ime Kosova a koji nisu imali baš nikakav uticaj i autoritet u kosovskom društvu i šire do apsurdnih srazmera.

U međuvremenu je došlo vreme implementacije postignutih sporazuma. Hašim Tači je shvatio da je prvobitni legitimitet potrošen u pokušaju da se Kosovari uvere da je u pregovorima sa Srbijom u Briselu postignut napredak i da su on i njegov tim pregovarača pobednici naspram Vučićevih Srba. Sporazum o Asocijaciji, među ostalima, demantovao je ovaj stav Hašima Tačija i njegove ekipe pregovarača. Takvo jedno unutrašnje stanje na Kosovu, tj takvo jedno totalno delegitimisanje kosovskih pregovarača nije se izmenilo ni dan danas. Zapravo je to stanje u skorije vreme postalo još gore, naročito nakon odbacivanja sporazuma o demarkaciji sa Crnogorcima. Od tada, i oni koji su imali nekakvog političkog legitimiteta prokockali su ga.

Malo je verovatno da trenutno na Kosovu postoji neki ozbiljni pregovarač sa legitimitetom da ozbiljno pregovara sa Srbijom. A zna se da je glavni uslov za uspeh svakog pregovaranja u tome da pregovarači treba da poseduju snagu i politički legitimitet da sprovode u praksi ono što je u sporazumima potpisano. Na Kosovu nema takve osobe ili takve ekipe, što nije slučaj sa Srbijom.

U Srbiji, Aleksandar Vučić je konsolidovao svoju političku legitimnost posredstvom podruštvljavanja pregovora o Kosovu, u svim segmentima i među svim akterima srpskog društva. U tom sklopu, i ruske vojne baze u očima običnih Srba služe kao vrsta garancije i nade da Srbija nije aktuelno sama.

Spoljni faktor se odnosi na percepciju Evrope i evropejstva na Kosovu i u Srbiji. Dok je u Srbiji evropeizacija ima jaku gravitacionu snagu zbog istorijskih razloga, to nije tako na Kosovu. Što se tiče Srbije, to je sasvim normalno jer su Evropljani efektivno poduprli ceo proces stvaranja i konsolidacije srpske države, sledeći ruske strateske ciljeve, tih Rusa koji se i dan danas smatraju zaštitnicima srpstva, što je apsolutno netačno.

S druge strane, albanska istoriografija je uporno stvarila lažni mit prema kome se Evropa javlja kao izdajnik, nevernik i izvor svih zla prema Albancima na Balkanu. Ovaj diskurs je nastao kao posledica nesposobnosti albanske istoriografije da naučno objasni međunarodne procese i dinamiku u datom prostoru i vremenu, kao i potrebom albanskih komunističkih krugova da sami sebe delegitimišu stvaranjem novog permanentnog neprijatelja – Evrope i njene tzv. antialbanske politike.

Ova objektivna okolnost čini neuspešnim svako pregovaranje sa Srbijom u formatu u kojem se do danas vodio. On treba da se radikalno menja, da tačno navede razloge slabosti aktuelnog formata pregovaranja, tj. unutrašnju političku dinamiku Kosova kao i percepciju međunarodnog garanta državnog identiteta Kosovo.

Unutrašnje prilike i njihova dinamičnost mogu se regulisati jedino posredstvom jednog novog političkog pakta Kosovara, uzimajući u obzir činjenicu da je kosovski izborni sistem namenjen za dalju demokratizaciju kosovskog društva, a ne za stvaranje kohezivne legitimnosti. Ovaj novi politički pakt treba da služi ponovnoj političkoj relegitimaciji a može se postići jedino postizanjem novog sporazuma svih političkih snaga na Kosovu, političkih i građanskih, a nikako posredstvom izbora i izbornih inženjeringa koji se baziraju na trenutnom izbornom sistemu Kosova. Nema dugog izlaza po ovom pitanju. Sve ostalo su iluzije.

Molba Amerikancima

Što se tiče spoljne dinamike, zarad regionalne stabilnosti i održivosti bilo kog aranžmana do kojeg se može doći, Evropljani i stranke u pregovorima – Albanci i Srbi – treba da zamole Amerikance da posreduju u ovom partnerstvu i da služe kao sila zaštitnica i garant pregovaranja i konačnih rezultata do kojih se eventualno može doći na kraju pregovora. Svaki drugi pristup je trošenje truda i vremena. Zašto Evropljani i stranke u pregovorima treba da traže od Amerikanaca da igraju takvu jednu ulogu?

Prvo, zbog toga što Amerikanci trenutno imaju na hiljade problema tako da njihovo bavljenje Kosovom ima smisla samo ukoliko stranke i Evropljani pošalju jasne i ozbiljne znake da ono što se pregovara i o čemu se postigne neki dogovor ima se sprovesti u delo. U vezi sa ovim – tokom prethodnog veka istorija Evrope je pokazala da su ratovi počinjali odavde, iz Evrope, a da je njihovo gašenje uvek bilo Američko delo.

Samo ovako se može postići jedan vertikalni sporazum, krovni po naravi, gde bi stranke i posrednici, tj. Srbija i Kosovo, Amerika i Evropa, tačno i na jasan način odredili prava i dužnosti kao i mehanizme, ostvarivanja mira i prosperiteta budućih generacija. Jednom za svagda.

Autor je profesor međunarodnog prava i međunarodnih odnosa i bivši predsednik ustavnog suda Kosova.