Srbi i krimski ratovi

Rusi su zaposeli Krim 1783, branili ga 1853-1856, potom dobre volje podarili Ukrajini i od nje ga referendumom oduzeli (2014).

Posle osam godina produženog dejstva nastavljen je 2022. godine Treći krimski rat, čiji je ishod teško predvideti, a jedna od realnijih opcija je podela Ukrajine.

U prvom ratu Rusi jedva da su znali za Srbe, koji su živeli u mraku meke osmanske države, dok je drugačije bilo u preostala dva rata.

Od Karađorđeva vremena srpski brod je najčešće bio privezan za rusku korvetu, i samo ponekad znao bi od nje malo da odluta, ali joj se redovno vraćao.

Sudbina nas je srodila, više u ratovima a manje u miru, sudbina će nas i razroditi.

Takve su svevišnje prilike.

Srbija je bila u nezavidnom položaju u Drugom, a u nimalo boljem položaju je u Trećem krimskom ratu.

U vreme drugog rata bila je turski vazal pod ruskim prokroviteljstvom i uspela je da zadrži neutraalnost, koju su joj savetovala oba dvora, i petrogradski i carigradski.

Srbijanski državnici (Stefan Stefanović Tenka, Jovan Marinović, Aleksa Janković) su tih godina smišljali planove o budućoj državi, o tzv. nezavisnom Kraljevstvu Srbiji, poput ranijeg Garašaninovog „Načertanija“, tragajući za pouzdanijim putem ka nezavisnosti.

Nije im bilo nimalo lako, budući da je iz Drugog krimskog rata zaštitnica Rusija izašla poražena.

Osim u porazu, tragizam ruski osetio se i u smrti cara Nikolaja I, pola godine pre pada Sevastopolja (1855). Za mnoge usluge koje je učinio Srbiji, Srbijanci su ga zvali „naš car Nikola“!

Srbi Kneževine Srbije, i Srbi u Habzburškoj monarhiji i Osmanskom carstvu, pratili su ratne događaje na Krimskom poluostrvu, čas sa oduševljenjem a čas sa tugom, u zavisnosti od toga da li su Rusi pobeđivali ili gubili.

Predstavimo ovo stanje pogledima kneza Miloša, koji je, kao eksknez, boravio u Beču, pa hitro otputovao u Odesu da posmatra ratne operacije, očekujući ruske pobede i podršku cara za povratak na izgubljeni presto.

On se trudio, shodno svojim mogućnostima, da bude od koristi ruskom caru, pružajući njegovoj vojsci u Vlaškoj pomoć u smeštaju i hrani, sa svojih ogromnih poseda.

Iako samo posmatrač iz Odese, eksknez je usklicima pozdravljao ruske uspehe – „Bog, pa car Nikola“!

A kada su stigli neuspesi, pravdao ih je: „Grehovi Božji, brate, gone nas! Od Boga je, mora se trpeti“, pisao je jednom od svojih upravnika poseda u Vlaškoj.

Da su zvanična i nezvanična Srbija imali različite poglede na rat, kao i danas, govori sledeća knez Miloševa izjava, data pošto su saveznici blokirali Odesu: „Mi smo se spremili da im damo otpor, ako bi se usudili bombardirati nas.“

Knez Miloš se ponašao na Crnom moru kao da je s rudničkih proplanaka trebalo da brani Takovo!

Opredeliti se u Drugom krimskom ratu bilo je teško, ali su nam i pokroviteljica Rusija i sizeren Turska u tome pomogli, dok je Zapad, posle pretnji Austrije Srbiji, bio prema Kneževini skromno naklonjen.

Svoju neutralnost Srbija je na Pariskom kongresu krunisala stekavši zaštitu vazalne državnosti svih velikih sila, koja je udaljavala Kneževinu od Istoka i približavala je Zapadu.

Time je okončan period dominacije Stambola i Petrograda u Srbiji.

Bilo je to vreme kada smo se još nekako snalazili u spoljnoj politici, za razliku od potonjih vremena, pa i danas!

Treći krimski rat, rat Rusije i Ukrajine, najveća je tragedija slovenstva, otkada ono postoji. Bilo kako da se završi ovaj rat – Sloveni će biti gubitnici, i Rusi, i Ukrajinci, i Srbi, ali i ostali Sloveni…

Danas je situacija komplikovanija i teža u odnosu na 19. vek, osobito s moralnog stanovišta.

Rusi od nas traže neutralnost, Zapad da pružimo podršku Ukrajini i uvedemo sankcije Rusiji, i u tome su nepopustljivi.

Diplomatska neutralnost bila bi jedino i ispravno rešenje. Srbi moraju da imaju na umu da novovekovne srpske države ne bi bilo da nije bilo ruske podrške od Bukureškog ugovora (1812) pa do stvaranja Jugoslavije. Moralna obaveza prema pokroviteljici bila bi i danas primarna.

Postoji i druga mogućnost – interesna i politički nemoralna.

Rusija je stvarala i novovekovnu Bugarsku, a ona joj je, u teškim trenucima, okretala leđa (1915, 1941) i ulaskom u NATO pakt (2004).

Da li bi valjalo slediti primer Bugarske i žrtvovati srpsku čast i ponos?

Hrabrost je podržati Ukrajinu, a čast je stati uz Rusiju. Ili, kao u Drugom krimskom ratu – biti apsolutno neutralan, bez obzira što nas niko u tome ne bi podržao.

I Rusi i Ukrajinci su naša braća i mi želimo da reše spor na obostrano zadovoljstvo, bez bilo kakvog uplitanja sa strane, bez sankcija i uzdržani pri glasanju u Ujedinjenim nacijama.

Danas Rusija ima više neprijatelja nego u vreme Drugog krimskog rata, čak i jednu moćnu Crnu Goru!

Da li će Evropska unija prihvatiti Srbiju onako kao što je to uradio Pariski kongres, pre 166 godina, ili nam daje, tako dugo, lažnu nadu?

Autor je istoričar i univerzitetski profesor