Srbi i logika „teleta sa dve glave“

To je vidljivo na polju mnogih rasprava o vakcinaciji, ali i na mnogim drugim.

Evo kako, pomalo pojednostavljeno, izgleda zaključivanje prosečnog Srbina.

On se ne obazire na istinu i realnost ako su u sukobu sa njegovim emocijama i interesima.

Prva premisa „volim Rusiju“, druga premisa „mrzim Ameriku“.

Zaključak: Rusija je vojno moćnija od Amerike. Drugi primer, prva premisa „mrzim NATO (i Ameriku i EU)“, druga premisa „u Srbiji se najviše umire od raka“. Zaključak: OU je radioaktivan i izaziva kancer.

Srbi vole kategorične izjave u vidu stopostotnih predviđanja ili garancija za bezbednost i efikasnost neke stvari ili pojave, kao u reklami za koncentrat „gazda bio gazda osto“ kojom se gađa upravo to.

Zato često i sami jemče sa 100 odsto verovatnoće ili barem sa 99 odsto. Često se razmišlja u isključivim kategorijama: „sve ili ništa“, pa ako nije „sve“, tj. stoprocentno sigurno i efikasno („kao rukom odneto“), onda ne vredi ništa.

Tako i sami detinjasto vole da im se daju apsolutne garancije za bezbednost i efikasnost vakcine, kao da se radi o televizoru.

I kao da nije bezbedno vakcinisano više od pola sveta, ali uprkos tome traži se dlaka u jajetu – zanemarljive i blage nuspojave vakcinacije.

Da je po njima, penicilin bi bio izbačen iz medicine. Život, pa i medicina, jednim delićem se sastoje od rizika i neizvesnosti. Nemoguće je živeti pod staklenim zvonom.

Naša bezbednost ne zavisi samo od sastava vakcine već i od načina odgovora našeg organizma koji niko ne može znati, kao i što niko ne može biti siguran da nije alergičan na pčelinji ujed.

Niti jedan lek, kao vakcina, nije 100% siguran i efikasan.

Često nam je potrebno podešavati terapiju nekih bolesti jer ne reagujemo svi isto na iste lekove i zato ne treba relatizovati stvari tvrdnjom da ti lekovi ne vrede.

Takođe, ne može se zaključivati na osnovu malog uzorka na principu „znam nekog“.

Svi mi znamo nevakcinisane koji su lako i lakše preboleli virus od vakcinisanih, al to ne govori mnogo jer ne možemo znati da ne bi prošli teže da nisu bili vakcinisani.

Mali i slučajni uzroci nemaju naučnu vrednost jer daju usku i pogrešnu sliku zbog svoje nereprezentativnosti.

Razlika je vidljiva tek na uzorcima koji se mere hiljadama. Što veći uzorak to veća vidljivost.

U tom smislu, Istok Pavlović je na svom „zidu“ izneo ozbiljno inostrano istraživanje koje na velikom uzorku pokazuje da su obrazovaniji Evropljani vakcinisaniji od onih koji ne prelaze srednju školu.

I naravno, pored „argumenta ad hominem“ (ličnih uvreda, primedbi da vređa manje obrazovane, što je klasična zamena teza u nas) naišao je na osporavanje onih koji znaju mnogo njih sa fakultetskim diplomama koji su nevakcinisani, kao da to nešto dokazuje.

Argument „nema pravila“, naš najomiljeniji kojim sve relativizujemo, banalizujemo i obezvređujemo, a navodi se od navođenja izuzetaka (i ekstremnih slučajeva) ili odstupanja od pravilnosti – ništa ne dokazuje.

Kao kad biste tvrdili da sva telad ima dve glave zato što neko tele ima dve glave.

Problem je što razmišljamo jednodimenzionalno, monofaktorski. Vakcina nije nikakav magični štapić nego samo jedno bitno pomoćno sredstvo našem organizmu da se bolje izbori sa virusom, a da li će se izboriti zavisi i od našeg imuniteta, što opet zavisi od mnogih faktora (načina života i ishrane, kretanja, sunčanja, unosa vitamina…).

Isto tako, iako je nauka nepobitno dokazala da pušenje izaziva rak pluća i disajnih kanala, mnogi pušači će zbog mehanizma odbrane i samoopravdanja i zbog pogrešnog zaključivanja to negirati tvrdeći da znaju one koji su kao pušači nadživeli mnoge nepušače, ne uzimajući u obzir da dužina života zavisi od mnogih faktora.

Vakcinacija je samo simulacija pravog virusa da bi se telo lakše izborilo sa njim pošto je već imalo slično iskustvo.

To je priprema i sticanje kondicije, kao pred svaku pravu borbu.

Ali, sparing partner nikada ne zamenjuje sasvim pravog. Međutim, pravi virus je uvek jači od lažnog i zato nema garantovanog uspeha, ali vakcinacija povećava tu šansu.

A imamo i jednu suprotnu pojavu kada izuzeci žele da se nepotrebno i po svaku cenu distanciraju od pravila.

Kada obično prozivamo penzionere da su za Vučića sigurno da ne mislimo na sve starije sugrađanine.

Naravno da je jedanr deo i protiv.

Ali, ne osećamo potrebu da to naglasimo. Međutim, uvek će se naći neki stariji čitalac, i na ovom sajtu, da taj propust nadoknadi, tj. da kao uvređeni i ponosni izuzetak to demantuje.

Zato je Aristotel u svojoj logici razlikovao univerzalne sudove, koji ne dopuštaju nikakve izuzetke i generalne sudove, koji dopuštaju izuzetke. Generalizovati ne znači univerzalizovati.

Ali, ipak, mora se reći da su penzioneri i stariji njegovo ubedljivo dominantno biračko jezgro brojnije od svih ostalih kategorija. Zašto je to tako priča je za neku drugu priliku.

Autor je sociolog iz Niša