Srbija da sprovede zakone i spreči govor mržnje

Imajući u vidu užase Drugog svetskog rata i Holokausta, za koje je pre svega odgovorna fašistička Nemačka, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima predstavlja svetionik univerzalnosti i nedeljivosti ljudskih prava u svetu.

Naravno da znamo da se realnost i prava sudaraju, ali za sve države Ujedinjenih nacija ipak to predstavlja obavezujuću konvenciju, obećanje i stalno podsećanje da treba svaki put malo više da se približimo ispunjenju onoga što smo u deklaraciji potpisali, ne samo 10. decembra već svakog dana u godini.

U članu 19 Deklaracije o ljudskim pravima garantovano je pravo na slobodno mišljenje i izražavanje kao i pravo na primanje informacija i ideja preko svih postojećih medija nezavisno od granica koje postoje, kako bismo bili u stanju da formiramo svoje mišljenje. Tu se radi o aktivnoj dimenziji (sloboda izražavanja mišljenja) i o pasivnoj dimenziji (slobodno traženje i primanje informacija). Međunarodno i evropsko pravo su upravo ta prava uzeli kao osnov i radili na njihovom daljem razvoju.

Tako je 1953. doneta Evropska konvencija o ljudskim pravima (čl. 10), a 1976. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (čl. 20), u kojima su kodifikovana određena „prava i obaveze“ koja spadaju u prava na slobodu izražavanja mišljenja i u kojima je definisano pod kojim okolnostima je dozvoljeno ograničiti slobodu izražavanja mišljenja.

Pri tome su najvažniji govor mržnje i podsticanje na nasilje i mržnju prema ljudima druge nacionalnosti, rase ili na verskoj osnovi. Ako su nekim izraženim mišljenjem povređena prava drugih (npr. pravo na život, na slobodu veroispovesti, na privatnost, itd.), onda je to zabranjeno, odnosno ne spada onda u pravo na slobodno izražavanje mišljenja.

U Nemačkoj se poslednjih nedelja odvija debata o slobodi mišljenja, koja me je začudila, imajući u vidu moju perspektivu iz Srbije. Po rezultatima ankete 78 odsto Nemaca ne usuđuje se više da slobodno izraze svoje mišljenje, navedeno je u važnim nedeljnicima i u političkim emisijama. U pozadini te debate, koju podstiču desničarske, delimično fašističke političke snage koje su okupljene u političkoj partiji Alternativa za Nemačku (AfD) i oko nje, često se može čuti stav da u Nemačkoj dominira „jezik kojim se zastupaju stavovi levičarskih snaga i ekoloških pokreta“ i da vlada „zabrana na mišljenje“.

Očigledno se tu radi o pokušaju da se dovede do radikalizacije jezika sve dok se ne dođe do izražavanja neprijateljstva prema strancima, antisemitizma i istorijskog revizionizma. Sigurno je da su društva danas nesigurna – šta raditi sa mnogo anonimnih mišljenja punih mržnje koja se izražavaju na internetu?

Društva deluju polarizovano i rasprave su burne. Za mnoge se pobednički pohod liberalizma i globalizacije, kada se radi o jednakosti polova, prava LGBTQI populacije, kao i faktori nesigurnosti poput digitalizacije u svetu rada i klimatskih promena, dešavaju suviše brzo i neki to ne mogu da prate. Ali Nemačka je, kao pravna država, na tu debatu reagovala suvereno: Predsednik Odbora za pravna pitanja u Bundestagu, iz redova AfD-a, smenjen je zbog antisemitskih i rasističkih tvitova i kancelarka je naglasila da u Nemačkoj postoji sloboda mišljenja, ali da i svako ko izrazi svoje mišljenje mora računati i na protivljenje.

Granice slobode mišljenja počinju tamo gde se huška, gde se širi mržnja i gde se povređuje dostojanstvo drugih ljudi.

Diskusija o granicama slobode mišljenja kao i o pasivnoj dimenziji te slobode, slobodnom pristupu informacijama i idejama, dobra je za svaku demokratiju, pa i za Srbiju.

Svakog dana se ovde u mnogobrojnoj žutoj štampi povređuje dostojanstvo ljudi, njihova reputacija i privatni život provlače se kroz blato, jer izražavaju opozicione stavove ili imaju kritičko mišljenje o Vladi ili o situaciji u zemlji. Često se podstiču stereotipi puni mržnje, kao i mržnja prema Albancima, Hrvatima ili strancima iz zapadnih zemalja, često se poziva na nasilje.

Nezavisne novinare i analitičare kao i predstavnike i predstavnice civilnog društva šef poslaničke grupe SNS naziva državnim neprijateljima i kaže da nisu patriote, što je u ovom kontekstu isto što i poziv na nasilje.

Zanimljivo je da oni koji su na taj način napadani često više meseci kasnije dobijaju na sudu u postupcima zbog klevete, ali tada je šteta već odavno učinjena. Ono što je Srbiji potrebno jeste proaktivno sprovođenje zakona u cilju sprečavanja govora mržnje, koji jasno ukazuju na to gde se nalazi granica između slobode izražavanja i govora mržnje.

Pravo na slobodan pristup informacijama u Srbiji se takođe svakodnevno krši zbog toga što je javni servis RTS kontrolisan ili zaplašen od strane vlasti, te prećutkuje sadržaje koji su kritički prema vlasti i opozicionim mišljenjima ne daje prostor da se izraze. Ovde bi takođe bilo dobro da se dosledno primeni Međudržavni sporazum o radiodifuziji i EU bi trebalo na tome da insistira, jer medijska strategija neće imati uticaja na sistematsko kršenje zakona u ovoj oblasti.