Srbija danas ima pravu instituciju Poverenika

Naime, samo desetak dana nakon tog dana, prestaje moj mandat na funkciji poverenika, koji sam obavljao punih 14 godina.

Prostora i vremena za iole ozbiljniju retrospektivu tako dugog perioda nema. Zbog toga ću se osvrnuti samo na dve stvari. Jedna me čini vrlo zadovoljnim, drugu doživljavam kao vrlo uznemiravajuću.

Glavni zadatak prvog poverenika bio je da uspostavi instituciju sposobnu da štiti Ustavom zajamčena prava građana i javnosti. Takvu instituciju Srbija danas ima. Pravu, stvarnu, funkcionalnu, ne ukrasnu, fasadnu. Glavni zadatak je, dakle, izvršen. Imajući u vidu okolnosti, sve brojne prepreke sa kojima sam se suočavao mogu, bez lažne skromnosti, reći da je izvršen na najbolji mogući način.

Počeo sam bukvalno „sa ledine“, institucija je više meseci bila lišena ma kakve državne podrške, bez prostora, bez ijednog dinara novca, bez ijednog zaposlenog saradnika, čak sam i pečat institucije kupio ličnim novcem. Danas govorimo o timu od oko 75 ljudi, u kome ih u preko 90 odsto ima visoko obrazovanje, većinom pravnika sa položenim pravosudnim ispitom, sa specijalističkim studijama ili zvanjima magistra ili doktora nauka, sa izuzetno brojnim sertifikatima vezanim za zaštitu podataka. Reč je o timu koji je, tvrdim, u svemu ravnopravan, ničim ne ustupa pred sličnim iz EU.

Za druge stvari o kojima ću govoriti, Poverenik nije ni najmanje odgovoran, ali su svakako uznemiravajuće.

Uradio sam sve što sam mogao da bi Srbija dobila nov, solidan zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Sa saradnicima sam pripremio odgovarajući model zakona koji je u širokoj javnoj raspravi dobio plebiscitarnu podršku stručne javnosti i potom ga stavio na raspolaganje Vladi. Vlada je sama u Akcioni plan za Poglavlje 23 koje je usaglasila sa EU unela da će osnovu za novi zakon predstavljati Model Poverenika, ali je samu sebe „izigrala“ i predložila jedan, kao što sam već rekao, neverovatno loš tekst. Vacatio legis, odložni rok za početak primene ovog, praktično neprimenljivog i po prava koja „štiti“ opasnog zakona, jeste devet meseci i mislim da bi najbolje, jedino dobro bilo u tom roku doneti potpuno nov zakon.

Paralelno sa usvajanjem Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, tekle su i aktivnosti na izmenama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Radna verzija ovog zakona izazvala je žestoke reakcije stručne i opšte javnosti. Sasvim opravdano, jer to su zasluživale odredbe koje su ukazivale na mogućnost da se subjekti civilnog sektora proglase za obveznike zakona, da se ignorišu problemi odgovornosti za kršenje zakona i izvršavanje odluka Poverenika, da se svim subjektima vlasti (a ne samo republičkom tužiocu) da pravo na tužbu protiv Poverenika.

U daljoj komunikaciji i proceduri, treba reći, neuporedivo korektnijoj od totalno netransparentne procedure usvajanja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, otklonjen je jedan broj nedostataka koji su s razlogom uznemiravali javnost. Ali, čini se da jedan najmarkantniji izvesno nije. Reč je o ideji da se od dejstva zakona izuzmu državna preduzeća kapitala, subjekti čiji su određeni postupci u vezi sa raspolaganjem javnom imovinom bili veoma čest i sasvim legitiman predmet interesovanja javnosti.

Ako Vlada ostane „istrajna“, naša legislativa će kao „rezultat“ zabeležiti – jedan loš zakon zamenjen još lošijim, jedan dobar zakon pokvaren.

Tako bi, bojim se, potvrdili onu žalosnu sentencu koju pripisuju Karlu Biltu – „Srbi su narod koji ne propušta priliku da propusti priliku“. I to, suvišno je i govoriti, sa izvesnim, lošim, nepoželjnim posledicama po ljudska prava.