Srbija doživljava optimističku tragediju

A čim se pomene obećanje, treba posumnjati jer nas na to podseća Vučićeva decenijska politička praksa.

A i iskustvo od starina, a ono kaže obećanje ludom radovanje.

A svrha političkog nerealnog obećanja je da se u masama proizvede optimizam pa će ljudi i kad su gladni, biti vedri i verovati u „svetlu budućnost“ koja će stići 2027. godine.

A optimizam i u metafizici i u religiji označava filozofiju zasnovanu na ubeđenju da je „svet takav kakav jeste, pod datim okolnostima, najbolji od svih mogućih svetova, jer je razumno uređen i da u njemu ima relativno više dobra nego zla i da u razvoju sve više preovlađuje dobro“ (Rečnik književnih termina).

Nećemo se ovde baviti metafizikom (istražuje osnovne principe prirode i saznanja) niti religijom nego politikom naše vlasti u kojoj je optimizam temeljni princip delovanja i stalni odnos prema građanima.

Nas država, drsko šireći optimizam na sve strane, ubeđuje da je „Srbija najbolja od svih svetova“, da dobro živimo, da napredujemo brže od svih, da su nam visoke plate i penzije, da ćemo pod mudrim vođstvom ove vlasti živeti još bolje.

Ali, kako bi rekao Šopenhauer, takav optimizam je bezočan način mišljenja. Emitovanje optimizma se razvilo u politički stil o kome se vode i stručne rasprave, razvijaju teorije, preporučuju sredstva.

On (optimizam) je osnova političke propagande, a uglavnom je zasnovan na lažima. Poznati i vrlo uspešan Hitlerov propagandista Gebels je rekao „sto puta ponovljena laž postaje istina“.

Laž je gotovo postala legitimno sredstvo političkog delovanja u skladu sa Makijavelijevom maksimom da u politici ne važe moralni principi.

Optimizam, ovakav kakav je kod nas, kakav širi trio Vučić, Mali, Brnabićeva i drugi funkcioneri SNS , nije neka apstraktna kategorija već ima vrlo praktičnu namenu – ubediti biračko telo da je ova vlast najbolja od svih vlasti, da njoj nema alternative te da joj treba omogućiti (na izborima) trajnu vladavinu.

A to praktično znači partijski monopol na sve ne samo na rukovodeće društvene i političke položaje nego i na stručno vođenje poslove u svim oblastima.

Kad se sve sabere u krajnjem efektu je reč o materijalnoj koristi, o SNS privatizaciji najplaćenijih radnih mesta, nameštenim tenderima, „ugrađivanju“ (ucenjivanju) investitora koji realizuju velike projekte.

Ne treba se čuditi što partijska nomenklatura uporno nastoji da Vučić bude što duže predsednik (obećao je da će se povući 2020, ali nije održao reč kao i mnogo puta).

Sve to narod treba da vidi i čuje, ali monopol nad medijima koji pokrivaju ceo nacionalni prostor opet drži SNS tako da je ljudima vidljiva samo SNS ideologija i politika.

Bilo bi zanimljivo temeljno istraživanje o tome kakva je obrazovna struktura onih Vučićevih pristalica koji zarađuju hleb u „znoju lica svog“ i da li im ona omogućuje da dublje analiziraju njegovu politiku.

U razgovorima o pesimistima i optimistima koristi se ustaljeno upoređivanje: za pesimistu je poluprazna ona čaša koja je napunjena do polovine, a za optimistu je ona polupuna.

Za našu vladu i prazna čaša je puna.

Vučić se ljuti na novinare što ne pišu pozitivno. Optimizam, optimizam, a prema podacima Unicefa (popis iz 2022) u Srbiji je bilo 122.518 dece koja nisu mogla da zadovolje osnovne životne potrebe pošto su živela u domaćinstvima sa mesečnim primanjima manjim od 12.695 dinara.

Pola miliona stanovnika nema sredstava ni za osnovne potrebe.

Prema visini minimalca, Srbija je treća otpozadi u regionu, litar i po jogurta (kravica) košta 247 dinara, na operaciju kuka čeka se i po godinu dana, mladi odlaze na Zapad i tamo ostaju. Koliko ima mesta tolikom optimizmu u ovoj našoj Srbiji koja doživljava optimističku tragediju?

Našem predsedniku skromnost nije vrlina. A ima i skromnih predsednika. Pročitao sam negde da je Hose Muhika, predsednik Urugvaja, bio najskromniji predsednik na svetu.

Sa ženom živeo je na farmi u okolini Montevidea, vozio se u folksvagenu.

Od predsedničke plate koja je iznosila 12.500 dolara zadržavao je samo 1.250, a ostalo je davao u dobrotvorne svrhe.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.