Zvanični podaci za ovu godinu (do 30. avgusta) pokazuju da iz Srbije potiče trećina svih umrlih od groznice zapadnog Nila (GZN) na našem kontinentu – 21 od 64.
Slede Grčka (16), Italija (13), Rumunija (12), Francuska (1) i KiM (1).
Broj žrtava GZN dozvoljava da se grubo proceni da je ubod zaraženog komarca ovog leta istrpelo oko 30.000 građana Srbije, a da je ukupan broj takvih „bliskih susreta“ za poslednjih 6-7 godina bar trostruko veći. Naime, od petoro zaraženih, četvoro nema nikakve znake bolesti, a peti posle 2-6 (nekada i znatno više) dana dobija simptome i znake slične gripu. Od takvog tipičnog scenarija odudara klinička slika svakog, otprilike, 150. zaraženog koga pogađa takozvani neuroinvazivni oblik GZN, tj. upala mozga i/ili moždanica. Reč je stanju opasnom po život koje, u proseku, svaki deseti bolesnik ne uspeva da preživi.
Za procenu epidemiološke situacije manje su pouzdani brojevi prijavljenih bolesnika, jer zavise od izbora laboratorijskih testova i obima njihove primene. U Srbiji su dijagnostičke mogućnosti takve da broj otkrivenih slučajeva GZN – impozantnih 213 – ne odudara bitno od broja neuroinvazivnih oblika bolesti. Tako opet dolazimo do slične procene (213 x 150).
Da je u pitanju neka druga slična bolest, recimo malarija, navedena armija zaraženih predstavljala bi poziv na alarm. Srećom, virus zapadnog Nila prenosi se sa ptice na pticu, a u ljudskoj krvi je toliko redak da bi komarac morao da popije bar rakijsku čašicu krvi kako bi se zarazio. Prenos infekcije može, doduše, da se ostvari transfuzijom krvi, transplantacijom ili dojenjem, ali to su tako retke situacije da nemaju narodnozdravstveni značaj.
Ipak, reč je o zarazi od koje se umire i to, kako videsmo, u Srbiji neuporedivo više nego u bilo kojoj evropskoj zemlji. Neko uvek mora da prednjači, ali kako baš nas da zadesi ta „slava“, utoliko pre što su ekološki uslovi za GZN mnogo povoljniji u najvećem delu mediteranskog pojasa? Tu ne vrede nesuvisla objašnjenja o mogućnosti da danas u Evropi, naročito u njenim zapadnim delovima, smrt od GZN prođe neopaženo ili da se „skriva“ (!?). Moramo se suočiti sa činjenicama.
Tačno je da mi imamo, kako se to kaže, „aktivan nadzor nad virusom“. To znači da neki stručnjaci tragaju za virusima u populaciji komaraca, drugi otkrivaju viruse među uginulim pticama i sisarima, posebno konjima, a treći brinu o zaraženim ljudima. Ipak, kada se fokus pomeri sa propisanih mera ka realnom životu, postavlja se nekoliko pitanja: a) koliko su obuhvatna i redovna ispitivanja legala komaraca; b) koliko su velike zaprašivane površine (ne samo one gde su nađeni zaraženi komarci); c) da li se proletos na vreme i dovoljno često pristupalo zaprašivanju; d) leče li se bolesnici sa upalom mozga i moždanica uvek i samo u odgovarajućim uslovima?
Valja podsetiti da se borba vodi protiv kućnih komaraca (zovu se kuleksi), a ne protiv mnogo teže dostupnih šumskih ili rečnih komaraca (edesa). Utisak je da je kuleksa više u zvezdarskoj nego u bečkoj šumi. Posebno je delikatna okolnost da se u najuglednijoj infektološkoj ustanovi u zemlji bar neki pacijenti s najtežim oblicima GZN drže na odeljenjima opšteg tipa. Ne treba biti doktor Kilder ili Haus, pa naslutiti da su njihove šanse da prežive lošije nego da su pod stalnim nadzorom na intenzivnoj nezi.
GZN je sa nama i u doglednoj budućnosti vraćaće nam se svake sezone, s povremenim epidemijskim talasima kada klimatski uslovi pogoduju komarcima, a mi im dozvolimo da nesmetano rešavaju probleme svoje reprodukcije. Zato je presudno da prepoznamo uzroke sadašnje epidemije i preduzmemo odgovarajuće mere, kako se ne bismo iznova sretali s uvek istim posledicama.
Autor je profesor univerziteta, epidemiolog
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
