Srbija i gas

Počela je gospođa Zorana Mihajlović sa gasom i pozvala je gospodina Dušana Bajatovića, direktora Srbijagasa, da sa njim i saradnicima raspravlja o potrebnom restrukturiranju i reformama tog preduzeća.

Ali on nije doveo saradnike, pa je ministarka odbila da sa njim i razgovara. Hoće li to prestati vladavina SPS-a sa Srbijagasom, kad je nadležno mu ministarstvo preuzela SNS?

Ili je čak počelo napuštanje poslušnih stranačkih direktora i prelaz na kvalifikovanije? Predsednik države obećao je umesto nezakonitih v.d. izabrane direktore.

Valjda će jednom i poslovi javnih preduzeća postati vidljiviji poreskim obvaznicima, koji cehove njihovih neuspeha skupo plaćaju.

Odlukom Vlade javno preduzeće Srbijagas je osnovano i u 100 postotnom je vlasništvu Vlade Srbije. Prema odluci se bavi transportom, skladištenjem, distribucijom i trgovinom prirodnim gasom.

Sa njim upravlja dugo samo jedan generalni direktor, gospodin Dušan Bajatović, koji usput ima i druge važne aranžmane.

Srbijagas Ima i nadzorni odbor od pet članova, koje formalno imenuje Vlada i ona ima nadležnosti koje su zakonom propisane vlasniku javnog preduzeća.

Ali se Vlada praktično ne angažuje u javnim preduzećima, nego su „gazdovanja“ ostavljana političkim strankama kojima je dodeljeno neko javno preduzeće i nadležno ministarstvo za to preduzeće.

A kako „javno“ preduzeće posluju, jedino se ponešto i kasno dozna nakom više od godinu dana iz njihovih godišnjih finansijskih izveštaja. A bilo bi normalno da im se objavljuju i mesečni ili bar kvrtalni poslovni izveštji.

Srbijagas je „egzotičniji“ i od drugih javnih preduzeća. Pravio je velike gubitke, igrao je socijalnu ulogu „jeftinog“ gasa, a skupo ga nabavljao, bio je selektivno tolerantan oko naplate prodatog gasa i netransparentan oko nabavki.

Potraživanja od odabranih je olako konvertovao u udele ili akcije dužnika. Država je garantovala njegova zaduživanja, pa su u velikoj meri poreski obveznici otplaćivali njegove dugove.

Srbijagas je tako nakupio vlasništva ili suvlasništva u 14 preduzeća u Srbiji, Švajcarskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. U velikom broju tih preduzeća Srbijagas ima i 100 odsto ili većinsko usčešće u ukupnom kapitalu.

A njegove pretežno poslovno bolesne „kćerke“ su vrlo raznovrsne. Tu je jedna rečna luka, industrija hemijskih i keramilčkih proizvoda, trgovina, pa čak i informatika.

Srbijagas je praktično postao i holding ili investicioni fond, ali sa lošim portfolijom. Ukupno on ima zaposlenih 4.324, pa tako i oko 10 hiljada članova porodica. Očito je velki rezervoar glasača.

Iz Vlade se čuju informacije o privatizaciji akcionarskog društva Petrohemije, a njen većinski suvlasnik sa 31 odsto akcija je Srbijagas, a ne Vlada. Vlada može privatizovati samo svoj manjinski deo akcija.

Pominje se kao potencijalni kupac Petrohemije NIS, koji već ima 20 odsto akcija Petrhemije. U takvoj situaciji, o kakvoj privatizaciji Petrohemije bez Srbijagasa priča Vlada?

Srbijagas je između ostalih i sa 49 odsto vlasnik „South Streem Serbia“ u Švajcarskoj. U Srbijagas je ulagala Vlada, a Srbijagas je te novce ulagao u tu švajcarsku kompaniju kao manjinski vlasnik.

Ta švajcarska kompanija je onda finansirala Srbijagas u „izgradnji“ gasovoda „Južni Tok“, koji nije izgrađen. Koliko je tako uzaludno potrošeno novaca nije poznato.

Evropska unija kojoj težimo ne dozvoljava monopol da isto preduzeće i transportuje i trguje gas, pa preduzeće koje ima gasovod mora svima omogućiti njegovo korišćenje.

Da bi se trgovanje i transport gasa izdvojili u dva subjekta, propisano je i u našem Zakonu o energetici. Ali se to praktično nije još dogodilo.

Vlada je Srbijagasu odobrila da osnuje svoje društvo sa ograničenom odgovornošću Transportgas, kome je delatnost cevovodni transport. Srbijagas ga je i osnovao pre pet godina uplatom samo 60.000 dinara, a cevovodi i sve potrebno za transport gasa je ostalo u Srbijagasu.

Transportgas vodi direktor Stevan Dukić, kojega imenuje i tako s njim praktično upravlja Bajatovićev Srbijagas. Tako je neko zamislio da je „ispunjen“ uslov, da imamo odvojena dva ali povezana preduzeća: za transport prirodnog gasa i njegovu trgovinu.

Ministarka je na raspravu o gasnoj politici pozvala i direktora Transportgasa, a njegov direktor nije došao na sastanak. A šta bi sa njim i razgovarala kad je on u vlasništvu Srbijagasa?

Znamo i da novi gasovod koji nas povezuje sa Bugarskom ne gradi Transportgas nego Srbijagas. A ne znamo, koliko je već izgrađen, niti koliko košta, pa ni kakva će i koja korist od njega biti. Ruski gas nam teče i preko Ukrajine, a kad će preko Turske i Bugarske ne zna se.

Zbog nedovoljne gasifikacije, loženja lošeg uglja i drugog, dišemo loš vazduh. Većina reorganizacija javnih preduzeća ostaje samo u pričama.

Pa evo i da nešto predložim. Ministarka bi mogla da predloži da Vlada, vlasnik Srbijagasa, odluči da se njegovo društvo sa ograničenom odgovornošću Transportgas pripoji Srbijagasu.

Zatim da Vlada naloži da nadzorni odbor Srbijagasa odluči o podeli svih sredstva, obaveza i zaposlenih u Srbijagasu u tri preduzeća, a da Srbijagas prestane.

Prvo preduzeće bi bilo za transport gasa, drugo preduzeće za trgovinu gasom, a treće preduzeće bi bilo vlasnik svih raznovrsnih i pretežno bolesnih „kćerki“ Srbijagasa.

Tako bi se rešio problem Srbijagasa i stvorili se uslovi da se efikasnije rešavaju problemi od strane kvalifikovanih direktora za svako od tih različitih poslovanja.

A ministarku odavno čeka i smišljanje održive strategije naše ukupne energetske politike, radi zdravije ekonomije, ali i našeg zdravijeg i boljeg života.

Autor je konsultant za strana ulaganja i redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije.