Srbija i Kosovo – 25 godina od 1999: Autorski tekst Dragana Popovića

Od rešavanja pitanja Kosova zavisi mnogo toga, uključujući i evropske integracije bez kojih je ekonomski i međunarodni položaj Srbije vrlo težak i neizvestan.

Čak i bez integracija, ozbiljni investitori teže se odlučuju za dolazak u zemlju koja je stalno na ivici mogućeg oružanog sukoba.

U svetlu nedavne ruske agresije na Ukrajinu i poremećenih odnosa Zapada i Rusije, pitanje odnosa Srbije i Kosova postalo je još važnije, jer je Zapad s pravom prepoznao u ovom sukobu potencijalnu opasnost da Putin, koristeći svoj uticaj u Srbiji i regionu, izazove još jedan evropski rat.

Zato su ovi odnosi predmet različitih vrsta pregovora u poslednje dve decenije.

Ti se pregovori vode u različitim okvirima i sa raznim posrednicima, nekada su javni, nekada tajni, ali nikada nisu prestajali.

Ipak, rezultati su veoma slabi. Štaviše, čini se da je danas postizanje kompromisa dalje nego ikada, još od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine.

Kada su u pitanju pregovori oko Kosova, najveći problem Srbije je postavljeni cilj kog se, u manjoj ili većoj meri, drže gotovo sve srpske vlade od 2004.

Taj cilj svodi se na pokušaj da se ospori nezavisnosti Kosova tako što se Kosovo sabotira na međunarodnoj sceni, od sprečavanja prijema u Savet Evrope i druge političke i ekonomske organizacije, pa sve do pokušaja da se kosovskim sportistima onemogući učešće u međunarodnim takmičenjima.

U centru pažnje srpskih vlasti i pregovarača gotovo uvek su bile stvari poput korišćenja zastave i grba, upotrebe naziva Kosovo i sličnih simboličkih stvari koje nikakav uticaj nisu imale na život ljudi.

Štaviše, svi ovi pokušaji vodili su ka sve većem neprijateljstvu koje su građani Kosova, osujećeni da normalno putuju, trguju ili da se raduju uspesima svojih sportista, osećali prema Srbiji i prema svojim sugrađanima srpske nacionalnosti. Sve što je Srbija radila rađalo je reakciju na drugoj strani i jačalo je albanski nacionalizam, izolacionizam i politiku samoviktimizacije albanskog naroda.

Na kraju su u opticaj pušteni i narativi o etničkom razgraničenju i razmeni teritorija između Srbije i Kosova.

Ova opasna politika koja može ceo Balkan da pretvori u bure baruta još uvek nije do kraja odbačena i s vremena na vreme se i dalje poteže od strane raznih aktera bilo u Srbiji ili u inostranstvu.

Fokus Srbije na teritorije stavio je prirodno u drugi plan ljude na Kosovu, uključujući srpsku zajednicu koja se sve vreme oslanja na Srbiju.

Taj je oslonac potpuno prirodan i očekivan zahvaljujući višedecenijskoj politici zvanične Srbije da je povratak Kosova pod vlast Srbije moguć.

To je Srbe sa Kosova stavilo u nemoguću situaciju da iščekuju povratak Srbije i u međuvremenu zbog toga odbijaju integraciju u kosovsko društvu iako im to nanosi ozbiljnu štetu.

U tom čekanju prošle su mnoge prilike kada je srpska zajednica mogla da dobije zaštitu svog položaja, posebne privilegije i garancije koje bi joj omogućile normalniji život na Kosovu.

Umesto da se pregovori vode oko upotrebe jezika, bezbednosti srpske zajednice, otvaranja škola i univerziteta na srpskom, rada sudova i ustavnog položaja srpske zajednice, oni su se fokusirali na besmislice tipa zvezdice uz naziv Kosova ili grbove na tablicama.

Kada iskrsne neki od problema koji suštinski pogađaju srpsku zajednicu na Kosovu, oni se rešavaju ad-hoc i uz pritiske i tenzije.

Poslednji primer je upotreba dinara na Kosovu koja je samo ogolila sramotnu činjenicu da dvadeset godina niko nije pregovarao o normalizaciji platnog prometa i unapred razmišljao o ljudima koji novac primaju iz Srbije.

Civilno društvo pokušalo je da otvori druge kanale komunikacije, da skrene pažnju na suštinske, životne teme, ali bez volje države to nije ni lako, niti je dovoljno efikasno. Iako napori civilnog društva nisu urodili velikim rezultatima, ipak su uspeli da dovedu do uspostavljanja nekih mostova i do bar delimičnih kontakata dva društva.

U situaciji kada je govor mržnje prisutniji nego ikad, kada je politika međunarodnih donatora vrlo blagonaklona prema autoritarnim vlastima i nimalo spremna da rizikuje ulaganjem u malo hrabrije poduhvate civilnog društva, kada su vlasti otvoreno neprijateljske prema građanskim pokretima, nije mala stvar da je bar deo sektora ostao da se bavi suštinskom normalizacijom odnosa Srba i Albanaca, bez koje je sve drugo besmisleno i iluzorno.

Činjenica da je i danas teško organizovati festival Miredita, dobar dan u Beogradu, govori koliko je situacija zatrovana mržnjom indukovanom iz vrha vlasti, ali i koliko je nedovoljno moćno civilno društvo kada mora da deluje u ovakvim, gotovo gerilskim uslovima.

Posledica strategije nesrećno izabrane pre mnogo decenija, a koja se svodi na tretiranje Kosova kao mita i simbola, danas se pre svega ogleda u vrlo lošem položaju srpske zajednice, ali i u očiglednom trendu smanjenja broja Srba na Kosovu.

Održavanje konflikta niskog intenziteta, uz povremeno izazivanje vrlo opasnih incidenata kakva je bila Banjska prošle godine, prirodno dovodi do toga da ljudi odlaze.

Niko ne želi da rizikuje budućnost sopstvene porodice zbog maglovitih političkih interesa formulisanih u glavama političke elite koja svakako sedi u Beogradu i ne rizikuje ništa.

Sa druge strane, i Albanaca je sve manje, kao uostalom i svih drugih građana bilo koje balkanske zemlje. Sa područja koje smo sami napravili buretom baruta, ljudi odlaze u sigurnost demokratskih zemalja.

Uskoro će ovo svojevrsno „glasanje nogama“ da učini besmislenim sve pregovore oko teritorija, pošto ni na jednoj od tih famoznih teritorija ljudi više neće biti.

Autor je direktor Centra za praktičnu politiku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.