Srbija ima sindrom „Ilije Čvorovića“

Priču slikovito predstavljenu, tako realnu za svakog prosečnog konzumenta medija ili korisnika društvenih mreža. Da, to su teorije zavere, lažne vesti i dezinformacije koje su toliko zagušile javni prostor da nam je sluđenost postala svakodnevica.

Od razornih zemljotresa u Turskoj nisu prošle ni dve nedelje, a već imamo priče o podzemnim bombama i veštački podmetnutim potresima. Pojavama čudnih oblaka na nebu pre zemljotresa i vezivanja Gordijevog čvora geopolitičkih razračunavanja prirodnim pojavama kakva je zemljotres.

Ono što je ranije bilo karakteristično za društvene mreže i opskurne Jutjub kanale, sve češće je dostupno i na srpskim televizijama. I to onim koje imaju lokalne, regionalne, pa čak i nacionalne frekvencije.

Tu se moglo čuti da je neko namerno izazvao zemljotres kako bi prekinuo tok gasa iz Azebejrdžana i sa Bliskog istoka, a koji je valjda prolazio kroz Tursku. Baš tu negde kod Gacijantepa.

U svega nekoliko dana pojavili su se kvalitetno monitarni video snimci, koji uz narodski prijemčivu naraciju, promovišu baš ovakve ideje.

Onda je to počelo da se šeruje na mrežema i da se teorije zavere šire kao zaraza. Ljudi su delili bez da se zapitaju zašto niko, ali baš nijedna država, nije rekla da je zemljotres oštetio bilo kakve gasne cevi ili prekinuo dotok energenta.

O svakodnevnim sluđivanjima oko dešavanja u ukrajinsko-ruskom ratu izlišno je i govoriti. To je igranka bez prestanka.

Ako se prebacimo na domaći teren, već imamo teorije da je protest koji se desio na Sretenje ispred Predsedništva, zapravo lažiran od strane vladajuće garniture. I tu smo verovatno svi u problemu, jer živimo onu poslovicu o dečaku koji je stalno vikao „vuk“.

Kada je vuk stvarno naišao, niko mu nije verovao. Tako i sada, dok se ne pojave činjenice, možemo samo da sumnjamo da je protest insceniran, ili su ga organizovali Rusi ili je ta grupa jednostavno nezadovoljna svime što se „kuva“ oko Kosova i Metohije.

Upravo tu se i vidi uzrok problema. Još veliki Dušan Kovačević je među nama primetio taj sindrom koji se sada zahvaljujući upečatljivom liku iz „Balkanskog špijuna“ popularno naziva sindrom „Ilije Čvorovića“.

Ali i pored toga, za današnji svet sluđenosti krivi su politika i društvene mreže, uz malu pomoć onih koji i dalje misle da se bave novinarstvom i imaju medij, a u stvari su propagandisti i spin-glasila.

Društvene mreže su dale prostor svakome da napiše šta god mu padne na pamet. Skoro bez ikakve kontrole i redukovanja. To je vrlo brzo uočila politika i te kanale iskoristila za promociju svojih ideja. Ne birajući sredstva i ne mareći za posledice. Baš kao što to radi i u realnom životu.

Poslednje statistike kažu da u Srbiji ima oko pet miliona korisnika društvenih mreža (izvor: We are social), 96,4 odsto njih svojim profilima pristupa sa mobilnih telefona.

To znači da su uvek dostupni za informacije svake vrste. A sve ukupno, ovi podaci nam pokazuju da se život preselio na tu malu stvarčicu zvanu mobilni telefon. Preselio se u virtuelni svet pun slepih ulica, za koje mnogi od pet miliona korisnika i ne znaju.

Čovek na našim prostorima je naviknut da veruje televizoru, pa tako veruje i onome što pročita na mobilnom.

Toliko da je spreman da pogazi osnovno, bazno obrazovanje stečeno u školi kako bi, na primer, poverovao u priču da je nekakva tehnologija izazvala zemljotres. Ili da poveruje da će mu protiv korone pomoći lek za životinje, a da se kroz vakcine ubacuju čipovi.

Još gore, sve je više onih koji misle da je zemlja ravna ploča. Kako je to moguće? Kako je moguće ići protiv sebe i svog znanja? Ići protiv nauke, a verovati tamo nekom na internetu.

Dobar je procenat i onih koji su prespavali brojne časove u osnovnoj, pa su se naprasno zainteresovali za „nauku“ sa društvenih mreža. Život nam pokazuje da takvo „obrazovanje“ ništa dobro ne može da donese.

Namerno plasiranje lažnih vesti i dezinformacija zarad ostvarivanja sitnih i krupnih političkih i nekih drugih ciljeva, neće stati. Naprotiv, čini se da se zahuktava zajedno sa špijunskim NLO balonima.

Džordž Orvel je davno zapisao da je „u svetu gde je sve obmana, pričati istinu revolucionaran čin“. Hajde da danas započnemo naše male, lične revolucije tako što ćemo, za početak, tražiti istinu. Tako što ćemo sumnjati i insistirati na njoj, a ne verovati svakom slovu koje pročitamo dok ubijamo vreme listajući postove na društvenim mrežama.

Autor je novinar iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.