Srbija je izgubila na Kosovu, "Aco, Srbine!"

I to za razliku od Ace Srbina Marka, koji mu je omogućio speakerfone performans, ali i većine novinara srpskih redakcija koji su o kosovskim lokalnim izborima izveštavali tek iz četvrtine kosovskih opština, na celoj njegovoj teritoriji. Iako, nam lokalni izbori nisu bili fokus, spikerfon obraćanje predsednika države kosovskim građanima srpske nacionalnosti ili kako on tvrdi sopstvenim građanima, koje je još jednom pokazalo da je dno političkog delovanja predsednika Vučića vrlo rastegljiv pojam, jer uvek može da propadne još niže, nateralo me je da još jednom kažem, tačnije napišem koju reč u odbranu zdravorazumskog, logičnog razmišljanja i premišljanja, a na osnovu lično doživljenog i viđenog na delu teritorije koji Albanci na Kosovu nazivaju Kosovom, većina Srba na Kosovu, srpska vlast i pojedini građani Srbije Kosovom i Metohijom, i jedan manji deo, pre svega Srba južno od Ibra teritorijom na kojoj žive i sa koje neće da odu, ali više ne znaju ni kome ona pripada, niti kako se zove. Ovakvu šizofrenu situaciju, uprkos činjenici da me nije ni definisao, ni oblikovao nacionalni identitet, ipak ne bih poželela nikome, a naročito ne mladim ljudima sa kojima sam proteklih dana razgovarala, kao što rekoh ne samo u kosovskim opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom, već i onim gde su Albanci većina. Predsednikovo telefonsko „Marko, da li me čuješ?“ i Markovo skandiranje „Aco, Srbine!“, posle čega je usledio buran stranački, ali i novinarski aplauz zadržaće me ovog puta u analizi samo jedne strane kosovske mladosti, dakle srpske, od koje predsednik zvanično moj, on kaže i njihov, najviše očekuje.

Severna Mitrovica

Mitrovica za Albance ili severni deo Kosovske Mitrovice za Srbe, dan pred izbore, lep sunčan, subotnji, prepodne. Izmamio većinu građana na pijacu, u šetnju, ko ima i može i u kafiće. Leva i desna strana glavne ulice povezane mnogobrojnim visećim srpskim zastavama, na banderama nalepljeni kandidati za gradonačelnika, znatno više Rakić sa srpske liste, Ivanović tek ponegde, na nekoliko mesta grafit BOJKOT! Natpisi na radnjama na ćirilici. Plaćanje u dinarima. Sve kao u Srbiji. Ipak, nekoliko detalja ukazuju da je integracija Srba u kosovski sistem već odavno počela. Policija u kosovskim uniformama, mešana, srpsko-albanska, poneko vozilo sa kosovskim tablicama, kosovska zastava na nekim od institucija I račun za telefon unazad pet meseci u evrima, kao posledica sporazuma o telekomunikacijama. U razgovoru sa građanima, koji nevoljno daju izjave, saznajemo da uglavnom nisu sigurni da li će izaći na izbore, da ništa naročito ne očekuju, naročito oni mlađi, koji za svojih, kako su nam rekli 23 ili 25 godina nisu nijednom prešli most na Ibru, koji spaja, odnosno razdvaja Srbe i Albance u Mitrovici, a koji se nalazi samo par metara udaljen i niti će, jer nemaju šta da traže „tamo“, niti imaju šta da rade oni „ovamo“. I kažu, nisu da se taj Most mira pusti u saobraćaj, „jer to može samo da stvori dodatne probleme, a ne da ih rešava“. Od onih drčnijih saznajemo da očekuju pobedu Srpske liste i da zahvaljuju Vučiću što, kako kažu, konačno neko brine i o njima, dole. I još kažu da im je predsednik – Vučić, država – Srbija, iako su, čak i oni na severu uzeli kosovska dokumenta, jer drugačije ne bi mogli da obavljaju svakodnevne poslove. Ostaju kažu, tu do daljnjeg, jer to nikad neće biti Kosovo, čija im se dokumenta nalaze u novčaniku i pod čijom zastavom, grbom, pečatom i zakonima već četvrti put izlaze na izbore, što one parlamentarne, što ove lokalne, koje je inače raspisao predsednik Kosova Tači, a ne predsednik Srbije Vučić. Ali koga briga za te formalnosti, kad je pobedila Srbija, kad je Kosovo u sastavu Srbije, kako reče predsednik Srbije, na izborima koje je raspisao Tači, dodajem ja. 

Gračanica

Gračanica, subotnje predizborno popodne. Srpska zastava tek po koja. Kosovske, na zgradama institucija. U opštini Gračanica na ulazu kosovska zastava i policajac Albanac u uniformi kosovske policije. Ogroman plakat Vučića, na sedištu SNS u ovoj najvećoj srpskoj opštini na Kosovu. Ljudi na ulicama malo, kosovskih tablica mnogo, cene u kafićima i prodavnicama u evrima. Za razliku od severa, njima su ovo n-ti izbori na koje izlaze, jer su odavno i pre Vučićevog poziva da se izađe, a ne bojkotuju kosovski izbori shvatili da, kako su često isticali, moraju da budu u kosovskim, Marko Đurić bi rekao „privremenim prištinskim“ institucijama i uzmu stvari u svoje ruke i tako pokušaju da se što više izbore za sebe. Tada su ih u Beogradu nazivali izdajnicima i Tačijevim Srbima. Sada ne rade ništa drugačije. I dalje izlaze na izbore, samo sada uz blagoslov Vučića, što je naglašavaju, skinulo teško breme izdajstva sa njih. Ovo mi kaže nekadašnji gradonačelnik Gračanice i bivši zamenik premijera bivše kosovske Vlade Ise Mustafe Branimir Stojanović, koji na pitanje:“Dok ste bili zamenik premijera kosovske vlade Ise Mustafe, ko je bio vaš premijer“, odgovara da je jedno lično osećanje, a drugo obaveza da se za Srbe postigne najviše u ovom trenutku. Od prvih kosovskih izbora na koje su građani Gračanice izlazili do danas prošlo je mnogo i izbora i godina i nade da će ekonomski biti bolje, a politički izdefinisanije. Za razliku od severnog dela Mitrovice, ovde na jugu, bar prema izjavama slučajnih prolaznika, drčnost građana u vezi sa srpstvom, Srbijom, spasiteljem Beogradom i Vučićem je znatno manja. Shvatanje realnosti, iako za sada još, ne i javno izrečene, sve je veća. Da žive sa kosovskim dokumentima, na kojim je kosovski pečat, da im novac za infrastrukturne radove izdvaja lokalna samouprava u okviru kosovskog sistema, da novčane transakcije obavljaju u evrima i da je izbore na koje su možda izašli, a možda i nisu, da ponovimo još jednom, raspisao predsednik Kosova, sada Tači, nekada Jahjaga, a ne predsednik Srbije danas Vučić, juče Nikolić. „Aco, Srbine“ ovde je ovoga puta izostalo. Iz praktičnih razloga, valjda. Dalje je od Beograda, građani ovde imaju duži kosovsko-glasački staž, a i Acina poruka: „Živela Srbija. Kosovo je u sastavu Srbije.“ možda bi se tiše čula, jer je kvalitet integrisanog telekomunikacionog sistema mts u kosovski sistem, pouzdano tvrdim, ovde nešto lošiji, tako da svi građani srpske nacionalnosti već dugi niz godina, opet pouzdano tvrdim, imaju i kosovski broj, čija je čujnost jača, jedino što da bi se čuli sa svojima, ako ih imaju, u centralnoj Srbiji moraju da okrenu pozivni +381.

Učionica 116

Učionica 116 na Odseku za medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Tema – politika – u okviru predmeta Desk i redakcije, IV godina žurnalistike. Pričam im već drugi čas o odnosima Srba i Albanaca na Kosovu, o briselskim beogradsko-prištinskim ili srpsko-kosovskim pregovorima, o pre svega činjeničnom stanju na terenu i željama normalnih, običnih ljudi na obe strane da se ova iscrpljujuća farsa, koja samo političarima koristi, a njih već dve decenije razara, konačno okonča. Pričam im, jer ne želim da zbog medijskog ćutanja najuticajnijih medija u Srbiji, jer su lako sklopili dil sa, danas Vučićem, juče Tadićem, sutra ko zna sa kim, o ovoj temi, zbog koje tapkamo u mestu evropskih i svakih drugih integracija, ne znaju ništa i sutra, kao novinari pristanu da, recimo, izbore na Kosovu prate samo u četvrtini njenih opština ili snime i pošalju u svoju redakciju sramnu i pre svega lažnu poruku predsednika svoje države da je na teritoriji na koju većina njegovih ministara ne može ni da ode, možda čak ni on sam, pobedila Srbija. Izgubila, je odavno, „Aco, Srbine!“

Autorka je predavačica na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu