Srbija je svojim ludilom izgubila svaki smisao

Još od prvih razreda osnovne škole, mlatio je koga je stigao, tukao je i dečake, i devojčice, a niko nije smeo da mu uzvrati jer se družio sa starijima; doduše, bio je pametan, ako se to može reći, pametan za učenje konkretnije, štaviše odličan đak, ali izgleda da mu je nasilje bilo nepremostivi fetiš.

Imao je majku koja ga je bezgranično volela i krvnički branila od drugih roditelja, koji su pokušavali da mu stanu na put. I uvek bi dolazila da se svađa sa njima, govoreći konstantno jedno te isto: „Ali i vaše dete je…“. Razumljivo je da je očevima i majkama bilo muka, da im dete dolazi uplakano, išamarano, počupano, izvređano i bez para za užinu, pa su jednostavno morali da reaguju, ali je zato njegova majka lavovski ga branila od zlog okruženja. Danas, od tog njenog sinčića nema više ni traga, ni glasa, dok njegova majka, polupošandrcala, lunja ulicama, kao slepo kuče, držeći uvek u ruci konzervu piva, dok na kraju i ona jadnica nije nestala.

A sada zamislimo, onako apstraktno, današnju Srbiju koja je u ulozi tog tipa, a javnost u ulozi njegove požrtvovane majke. Dalje zamišljate kako je Srbija svojim siledžijskim ponašanjem kinjila i maltretirala sve oko sebe, i sada kada je sve to srećom prošlo, s obzirom da su državice odrasle, samo još jednom zamislite našu javnost kao overprotected majku kako ne može da se suoči sa činjenicom da je njen sin, odnosno u našem slučaju zemlja u kojoj živimo, da izvinite, zasrala do balčaka; pa onda uzme da se svađa i prepire sa drugim roditeljima, pokušavajući da vaspita njihovu decu, umesto da vaspita svoje.

Naša javnost mazi, pazi i neguje hororičnost koja se pravila krajem XX veka, ne želeći ni da pomisli, da to što je stvorila, to što nas i danas mori, u stvari je nakazno obličje nečega što je pred celim svetom etiketirano kao anticivilizacijska tvorevina.

Ista ta javnost – od najnižeg sloja, onog što je na ivici egzistencije, koji je ujedno i najširi, do samog vrha piramide, koji sačinjavaju tobožnje elite – ni u jednom trenutku svoje dnevne frustracije neće ni pomisliti da sve ovo što nam se dešava posledica je našeg deprimirajućeg bežanja od surove i mračne istine, pa će tako tražiti razlog nesreće u prolaznim figurama političke scene.

Ipak, one koji su rođeni devedesetih, istini na volju, sada to trenutno mnogo ne zanima; neki od njih znaju neke površne informacije, ali se time uopšte ne zamajavaju, dok većina – koja je jednostavno nezadovoljna životom ovde – nema volje, snage, motivacije, a ni vremena više, da se razmišlja zbog čega se ovako živi. To nagomilano brdo omladine zna samo jednu stvar – nije srećna. Ne razlikuju oni mnogo da li je ovaj levo, ili desno, ili je liberal, ili već nešto peto. NJih trenutno samo zanima ko će da im da više love, da nađu neku „šljaku“ koja će da ih više odvoji od roditelja, da ispuše buksnu na kraju dana, i da, ako se ukaže dobra prilika, spakuju kofere i odu u bestraga odavde.

A šta će biti tek sa ovima rođenim posle dvehiljadite? Kako li će oni tek da pojme zašto je život ovde loš? Ko će toj silnoj dečurliji, koja trenutno ne može da odvoji oči od mobilnih ekrana, da objasni zašto njihovi roditelji krpe kraj sa krajem? Ko će njima da saopšti da počnu da se spremaju da nemaju? U najboljem slučaju, niko, a u najgorem – nacionalizam. Razume se, to je naš brendirani heroin, za sve nedaće i muke koje ne znaš kako da objasniš zašto ti se dešavaju, zbog kojeg su već mnoge generacije potonule u ovoj zemlji.

Međutim, retki su jeretici koji će smelo upirati prstom o tome da je Srbija svojim ludilom izgubila svaki smisao, da je zadojena mržnjom, da je obolela od teške šizofrenije, da su joj od ekonomskog boljitka bile bitnije granice i veličina, da je ovde sekularnost samo mrtvo slovo na papiru, da se u ime svih nas lomila svaka moguća nada da će ovde biti ikada bolje.

Nije ni čudo što više od pola Srbije navija za povratak obaveznog vojnog roka. To je naše trenutno najveće dostignuće. Jer su nam preostale samo takve stvari, da se na njih palimo, uveravajući sebe da smo, ipak, i dalje bitan deo sveta.

Stoga ćemo, dok se ne osušimo kao biljke, da uguravamo ćirilicu gde god da stignemo, da laprdamo kako je Kosovo i Metohija srce Srbije, da trućamo da pravi Srbi mogu jedino da budu pravoslavci, da je časno, bože me prosti, poginuti za svoju zemlju, i da su nam, u suštini, svi drugi krivi za sve što nam se trenutno dešava.

Zato ćemo da nastavimo da lunjamo, poput majke od onog tipa, sa sve konzervom piva u ruci, tražeći smisleni razlog, valjda, od Svevišnjeg lično, da nam kaže gde smo to, dragi bože, zgrešili.

Autor je novinar