Srbija je ugrožena

Niko odgovoran ne bi smeo da zanemari i ignoriše činjenice koje govore da je Evropska unija u dubokoj krizi. Ona se već godinama nalazi u finansijskoj krizi, u krizi javnih dugova, u krizi funkcionisanja i stoga ni za mnoge njene države članice, a ni za mnoge države kandidate ona više nije privlačna kao pre deset ili petnaest godina. Island je potpuno prekinuo pristupne pregovore iako je bio blizu ulaska u Uniju. Ako naši evrofanatici kažu da je Island mali i gotovo nebitan, onda bi svako razuman ipak morao da se zamisli pred najavljenim referendumom Velike Britanije o izlasku iz Evropske unije. Britanija, budući nuklearna sila i stalna članica Saveta bezbednosti, ima specifično iskustvo i posebno mesto u evropskoj i svetskoj politici, što znači da bi njeno napuštanje Evropske unije imalo najviši mogući značaj.

Ako bismo se oslonili na razboritost i iskustvo koje kao narod imamo, morali bismo da se ozbiljno zapitamo kakvo je to stanje u Evropskoj uniji kada Britanija hoće da je napusti. Ili, kako je moguće da Srbija hoće bespogovorno i po svaku cenu da nastavi evropske integracije, a Britanija ni pod najpovoljnijim uslovima, neće da ostane u EU?

Tu su zatim i primeri strahovite ekonomske krize koja već godinama podriva Grčku i njenu stabilnost, ali i Španiju, i Portugaliju i Italiju. To potvrđuju i ekonomska i socijalna kriza, procesi i potresi u više drugih država članica Unije. Kako je moguće da vlast Srbije ne želi da vidi razmere krize koja je zahvatila Evropsku uniju? Kako je moguće da vlast ne vidi dubinu krize u Grčkoj, Španiji, Portugaliji i Italiji i misli da će Srbiji biti dobro kada uđe u Uniju dok je istovremeno neizvesna sudbina njenih sadašnjih članica? Vlast ne vidi da su gotovo presahle investicije iz Evropske unije, kao što ne vidi da se sama zaklinje u Ujedinjene Arapske Emirate kao poslednju nadu Srbije, a zaboravlja da su Emirati na drugoj strani sveta u odnosu na Evropsku uniju.

Još manje je vlast spremna da čuje razložne glasove koji dolaze iz same Evropske unije, poput stava bivšeg češkog predsednika Vaclava Klausa, koji odavno upozorava da briselska birokratija ruši temeljne demokratske vrednosti i da ova nadnacionalna tvorevina ugrožava slobodu kao najveću vrednost demokratskih država. Evropska unija i Brisel su preuzeli mnogobrojne nadležnosti od nacionalnih država i time ih otuđile od demokratije i volje naroda, koje su mogućne i dolaze do izražaja samo u okvirima nacionalnih država.

Šta onda može da se radi pri ovakvom slepilu naše vlasti i većine stranaka danas u Srbiji? Kako Srbiju otrgnuti iz ovog podređenog i potčinjenog položaja u odnosu na Evropsku uniju? Jedini način je pokretanje rasprave i otvaranje javne debate o tome šta je državni, nacionalni i ekonomski interes Srbije. Da li Srbija sa nejasnom perspektivom članstva u Uniji i znajući da je perspektiva same Unije pod velikim znakom pitanja treba da ide bespućem članstva u Evropskoj uniji ili je njen dugoročni interes proglašavanje političke neutralnosti? Srbija se teško ogrešila o svoje suštinske nacionalne interese kada je prihvatila nadnacionalnu ideju jugoslovenstva i potom kominternovsku nadnacionalnu ideju komunizma. Kao da nas ove zablude, kao ni milioni života kojima su plaćene, nisu dovoljno upozorili da više nikada i ni po koju cenu ne napuštamo politiku i vrednosti srpske nacionalne države.

Put evropskih integracija, na kome je formalizovan uslov da Srbija treba da se razbija kako bi napredovala ka članstvu u Uniji, može biti u doslovnom smislu sudbonosan i koban po budućnost Srbije. Zato je poslednji trenutak da se Srbija otvoreno suoči sa pretećom teškom krizom koja proizilazi iz ucena Evropske unije. Nikada nije bio potrebniji razgovor o izboru pravog puta kojim Srbija treba da ide. Ne treba sporiti ni mogućnost da zaključak jedne ozbiljne nacionalne debate bude taj da narod ipak zaključi da je Evropska unija najbolje rešenje za Srbiju. Ali ma kakvo bilo rešenje, ono mora biti rezultat nacionalne debate u kojoj će svi argumenti biti temeljno raspravljeni. Jer mi moramo razmisliti da li je dobro ići ka članstvu u vreme ovako duboke krize Unije, i zašto je dobro ići ka članstvu ako je uslov odricanje od dela zemlje. Neprihvatljivo je da se bez ozbiljne nacionalne rasprave daju gotovi demagoški odgovori na sudbonosna pitanja sa kojima se suočava Srbija.

Zato je neophodno pokrenuti razgovor o budućnosti Srbije, a prva tačka tog razgovora jeste razmatranje odnosa Srbije prema Evropskoj uniji. Sa svoje strane doprinos ovoj raspravi dajem kroz stavove iznete u ovoj knjizi. Smatram da je za početak rasprave možda najbolji put da se utvrde ključne činjenice i pitanja o odnosu Srbije i Evropske unije. Kroz ta pitanja i odgovore na njih može da se uobliči strategija buduće politike Srbije, koja bi pre svega bila saglasna sa državnim, nacionalnim i ekonomskim interesima Srbije, a ne Evropske unije.

Odgovori na sva ova pitanja u knjizi se zasnivaju na jednom stanovištu koje je pre svega utemeljeno na srpskim nacionalnim interesima, ali istovremeno vodi računa o demokratskim načelima i vrednostima koje Levijatan briselske birokratije ne samo da ignoriše već i ozbiljno ugrožava. Izostajanje ove rasprave značilo bi potcenjivanje istorijskog značaja i iskustva koje Srbija ima kao stara evropska država i narod. Istovremeno, to bi bilo i omalovažavanje njene tradicije u kojoj su prihvatanje gotovih rešenja spolja bili izuzeci, a oslanjanje na sopstvena znanja i snage pravilo. Ali, iznad svega, moramo imati samosvest da je danas Srbija ozbiljno ugrožena i da nam je životno važno pitanje kojim putem treba da idemo dalje. Da li putem evropskih integracija ili putem samostalnosti i slobode, na koji Srbiju jedino izvodi politička i vojna neutralnost?

Raspravu o ovoj temi započeo sam još pre nekoliko godina u nizu intervjua i autorskih članaka, a posebno u knjizi Zašto Srbija a ne Evropska unija (Beograd, Fond Slobodan Jovanović, 2012). Knjiga koja se sada nalazi pred čitaocima pokušava da odgovori na ranije dileme, ranije postavljena pitanja i da ponudi neka realna i ostvarljiva rešenja.

Autor je predsednik Demokratske stranke Srbije