Srbija jede sopstvenu decu: Lični stav Nikole Krstića

I to je u suštini cela jedna priča o svim državama ovog sveta. I njihovim pozadinskim strukturama i mehanizmima. No, ovih dana je u Srbiji ta rečenica življa nego ikada.

U svetlu oslobađanja okrivljenih za ubistvo Slavka Ćuruvije Radomira Markovića, Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića – ovakva država, u koju doduše nismo ni ranije imali poverenja, postaje sigurno prebivalište za ubice i razbojnike svih fela.

Vratimo se, dakle, na temu. Oslobođene su dotične osobe, ali ne lezi vraže, svi su to nekako znali. Brujale su i ove novine, i možda još pokoji nedeljnik i televizija, međutim, svi su se pomalo nadali da to nije istina.

Mada, da se desilo obrnuto, da su dotični stavljeni iza brave i osuđeni na toliko i toliko godina zatvora, opet bi se osećao gorak ukus u našim ustima. Zašto je to tako, kada je pravda zadovoljena, pitao bi se neki vanzemaljac koji prati globalna dešavanja na planeti Zemlji.

Neki zanesenjaci i pasionirani fanatici bi mu rekli da je izostala ona primalna istina zbog čega se to desilo iliti tzv. politička pozadina. Taj mistični i izuzetno sugestivni spoj reči je otprilike na ivici fraze kao što teorija zavere.

Samo što teorije zavere su poprilično plitkoumne i veoma površna blebetanja o koječemu, dok sa druge strane postoji jedno logično i racionalno objašnjenje za nešto što se desilo, ali je to ljudskom umu, što je sasvim prirodno, teže da skuži.

No, politička pozadina nečega kao što je ubistvo neke društveno angažovane javne ličnosti uglavnom daje jasne signale da iza tog čina stoji čitav niz indikatora zašto je ta osoba uklonjena sa ovog sveta, ali takođe postoji i jaka struja da se tako nešto zataška.

Ubistvo premijera Zorana Đinđića, primera radi, pokazalo je kakve sve konekcije postoje između kriminalnog podzemlja, političkog dvora, intelektualnog salona i propagandnih fabrika.

Iako je cela zemunska družba prstena tada osuđena na maksimalne kazne, u vazduhu je ostalo da visi ko je tu sve još bio umešan, odnosno ko je sve još mogao da zna da će streljanje tog čoveka da se dogodi.

Postojali su simptomi u vezi sa pojedinim političarima koji su npr. zbrisali iz ove zemlje tik pred ubistvo ili, jednostavno rečeno, nisu bili ispitani nakon tog nemilog događaja u našoj modernoj povijesti.

Upravo zbog svega toga, čaršija je krenula da razvija teorije zavere o ledenom metku, o tome da je Z. Đinđić ubijen zato što nije dao Kosovo ili pak zato što se zamerio onima koji upravljaju svetom.

Politička pozadina nije nekakav incident, nije tu sasvim slučajno, niti se ona stvori preko noći, ona ima svoj ukleti početak. I u biti je jedan veoma antiprirodan tok.

Premisa svega toga jeste da se zamerite nekom veoma moćnom. Prvo vas kroz toplog zeca provlače danima, i danima, pa čak i godinama, propagandni štakori.

Od vas prave čudovište, oduzimaju vam poslednji atom ljudskosti pred očima javnosti. Zatim vas dojučerašnje kolege prozovu „izdajnikom“, „narkomanom“, „nasilnikom“, „stranim plaćenikom“, „prodanom dušom“, poturaju raznorazne tračeve i ostale baljezgarije, pod uticajem sopstvenog kredibiliteta pred širokom javnošću, a onda kreću političari da vas prozivaju, spominju vas na konferencijama za štampu, u intervjuima, izjavama, sve u pogrdnom smislu.

Ne mora nužno da to sve bude u direktnoj povezanosti, već se stvori takva atmosfera u kojoj ste vi prigodna meta za svaku zaludnu budalu.

I kroz neko vreme, vi primetite razliku da ljudi oko vas, koje ste smatrali prijateljima, kumovima, porodicom, gledaju vas drugačijim očima. A onda, taman kada pomislite da je svemu tome kraj, otvaraju se kapije pakla i prema vama kreću da jure kerberi.

Pokušavaju da vas zastraše. Utišaju. Prebiju. Izujedaju. Ubiju.

Tako i politička pozadina Ćuruvijinih sedamnaest metaka može da se samo pronađe u senkama bezbednosnih struktura i političkog establišmenta.

Krenulo je od zameranja nekome moćnom, a došlo je do toga, maltene, da niko nije ubio Ćuruviju, već se on okliznuo o zarđalu kašiku. Sve ovo samo pokazuje da se Srbijatrija definitivno ponaša poput komodo zmajeva koji jedu sopstvenu decu.

Svako ko pusti imalo glasa u ovom kazamatu, pronaći će se u loncu ljudoždera. Samo, postoji jedna stvar koja kvari čitavu sliku o moći iz senke, a to je da je ona kratkog daha. I da će to sunce, koje amateri, jelte, traže, jednog dana osvetlati sve mračne vilajete i jazbine u kojima ove zveri vrebaju.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.