Srbija kao imaginarijum života

Taj termin bi, dakle, sam po sebi, trebalo da označi neku vrstu televizijskog šoua, odnosno, on direktno upućuje da ono što se nameće da pratimo zapravo nije sasvim realno te se u startu ukazuje na drugu stranu, na ono što bi ipak trebalo da je realno – na naš prosečni, svakodnevni život.

Međutim, baš sa te druge strane – u toj svakodnevnoj realnosti u kojoj smo – mi zapravo živimo imaginaciju realnog.

Polovina građana Srbije diže kredite kako bi se deci priuštile knjige za školu ili platila ekskurzija dok, ista ta naša deca, sluđena nekakvim pseudovrednostima o lagodnom životu u Dubaiju ili Monaku, grade svoje idole kroz srpsku verziju Bolivuda.

„Umetnice najstarijeg zanata“ i mentalno obolele nakaze 24 h dnevno ispunjavaju prazninu u nama.

Ako već nemamo za more, nov stan ili nov auto (a ne vidimo razlog da se obrazujemo i radimo na sebi) – možemo bar da bacimo pogled u taj „lepši svet imaginarijuma“ sa nadom da će nam i deca postati obolela te, eventualno, čak uspeti i da se usele „kod čika Željka“.

U selima gotovo da nema ljudi (da ne pominjem gašenje škola i potpuni nedostatak dece), manji gradovi sve više liče na nekadašnje ruinirane mahale (takođe sa sve manje ljudi) a stambena naselja i javne institucije se polako urušavaju i tonu… Ipak, tu je „Belgrade Waterfront“ sa pričom o Evropi i stranim investitorima koji jedva čekaju da reše sve naše državne probleme te, konačno, u tom celokupnom ludilu, kao šlag na torti koju nemamo – dobijamo bar nešto – „Imaginarijum“.

Ona stara Juvenalova „hleba i igara“ kod nas često dobija ekstremnu dimenziju „.

U zemlji u kojoj glavnu reč vode „elitne pevaljke i starlete“, ne nadajte se da će vam ćerka poželeti da bude lekarka ili učiteljica.

Autor je filozof